Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

ЛАЖНИ ЦАР ШЋЕПАН МАЛИ 139

-

човека за врло опасна, као што доказује службени акт државних инквизитора главном провидуру Далмације, у коме стоји: „Услед врло важних раглога државни, неопходно је потребно да се трекрати живот Мало тога странца, који је у Црној Гори изазвао немире“, и коме шаљу разне отрове за то (текет ове тајне инструкције у монографији Макушева о Шћепану Малом, „Русеки Вћетникљ“, 8., стр. 991.—892., и у Ровинског, 1 о. етр- 268.—69.).

Како је могао тај „непознати странац“ постати за млетачку републику тако опасан, да њена сињорија мора да прибегне тровању, само да га уклони са света;

Да видимо шта су људи НОЈ ву за време Шћепана Малог већ „носили пушку“, причали Стјепану ЉБубил о том авантуриести, те је он то записао и штампао (у „Отаџбини“ И, стр. 46.—78.). По казивањима Шћепанових сувременика, он је једне ноћи 1766., путујући, набасао на кућу Вука Вулова Вранете Ина у Маинама, у којој је примљен као гост; а кад је излечио Вукову жену, остао је у њој дуже времена лечећи 60леснике по околним селима. Лежећи једном и саму грозници, слушао је како Марко Тановић, који је е једним црногорским изаеланством био у Џетрограду, при-

да је Орлов омразио Џетра Ш и његову жену Катарину, да су „господа“ ухватили цара и везана послали у Сибир, а беја слагали да је преминуо и живу му „појали опјело“; да је цар побегао из Сибира и некуда у беспуће ударио, а господа окрунила Катарину ва царицу. Али ако се где објави жив Петар, настаће покољ међу Русима... На то рече неко од присутних: „Да га хоће Бог пропустити до нас да не ослободи мљетачкијех лафмана!“ Неко се на то насмеја говорећи: „Које би ни јаде самац и пусторукг!“ Али Тановић на то одговори: „Дај ти мени цара, па ће му свако опријенути као мухе меду! Виђи тамо преко врха ђе владика крстом управља растуштени народ! Без стеге пучина, као стока без чобана! Да Бог нама пропусти прогнанога Петра, би му се Сртство о врату објесило!,

Ако је Шћепан добро запамтио овај разговор и много о њему мислио, и Тановић је много загледао