Glasnik Skopskog naučnog društva

292 Гласник Скопског Научног Лруштва

Срба Вићентију Поповићу-Јањевцу. У том писму патријарх прича: како су му из манастира Хиландара, ради купљења милостиње по српском народу, да би спасли Хиландар од Грка, дошли изасланици хаџи Партеније и даскал Висарион. Патријарх шаље митрополиту хаџи Партенија и моли га да препоручи народу давање помоћи за спас Хиландара; а за Висариона вели: „ми даскала

исаргона при себе оудрожжасмо, заради наоучђнја нашим слоуожжсешшњињ“ (Споменик Ш, 1222).

(Од то доба многа позната писма патријарха Мојсија из Пећи, Новог Пазара, Студенице, Сарајева и Бање Луке (од 1720.—1724. год.) писана су руком даскала Висариона (сравни: Рад. М. Грујић, Писма пећских патријараха, Споменик [1], 122—133), што значи, да је Висарион био и секретар патријархов и да га је пратио на свима његовим путовањима. — Међу српским писмима онога времена та се писма нарочито одликују извесним особинама рускога правописа, јер се доста често употребљава да место и и ћ место њ. Судећи по томе може се претпоставити, да је Висарион у руском школама добио своје образовање за наставника-даскала. А како му је мајка, за време његова боравка у Светој Гори (до 1720.) и доцније, становала у Сремским Карловцима под заштитом митрополита Вићентија Поповића- Јањевца, то се може и друга претпоставка поставити: да је, на име, и Висарионова породица крајем ХМП. века избегла са патријархом Арсенијем Ш. Црнојевићем из Јужне Србије под аустроугарску власт.

исарион је био добар националиста и родољуб, па када је 1721. год. са патријархом Мојсијем путовао по Босни и походио Сарајево, он се је толико одушевио преданошћу Сарајеваца својој цркви и народу, њиховим уредбама, за које вели да се одликују од других Тако даница МЕЖАЗ 36Е3ДАгИН, њиховим тактом и разумним миром при саборном решавању народних и црквених послова, као и многим другим лепим особинама њиховим, да им је спевао нарочиту песму од 116 стихова у акростиху или кранфгран!, како он сам каже. Ту похвалну песму он им је послао под натписом: Ридли нан пЕени похвалне сћкор8 церкк'к гараевекје...: а Сарајевци су је дали преписати у књигу, у којој је и до нас сачувана, с напоменом: да су им ти стихови 1722. год. послати (0 Вигарона

днскада патфтарха срвескаго кирљ Монеа (Гласник Срп. Ученичког Друштва, ХХХМЦ, 174—177).

Готово читав један децениј (од 1720.—1730.) Висарион је био посредник између Пећске патријаршије и Карловачке митрополије, те је често, као изасланик патријарашки, шиљан у главне центре Срба под аустроугарском влашћу. Тако знамо из писма патријарха Мојсеја од 16. јуна 1721., да је у то доба шиљан митрополиту Вићентију Поповићу у Карловце, да уреди извесне односе патријарашке врховне духовне јурисдикције (Споменик ПЦ], 125а). На том путу остао је неколико месеци, јер тек 1. јануара 1722. из Новог Пазара, пише митрополиту Вићентију, захваљује му на лепом пријему и моли га, као милостивог оца и патрона свога, да обраћа пажњу на његову остарелу мајку (Оригинал писма у Митрополијском архиву у Карловцима). Из писма патријарха Мојсија, датираног у Новом Пазару 31. децембра 1722. год., види се, да је даскал Висарион поново, под јесен 1722. у пратњи епископа рашког, потоњег патријарха Арсенија ТУ. Јовановића, био у једној мисији у Карловцима и ускоро се повратио патријарху у Нови Пазар (Споменик ПЦ, 128).

Између 31. децембра 1722. и 17. маја 1723. год. даскал Висарион унапргђен је за протосинђела „велике“, патријарашке цркве и 18. маја 1723. год. са нарочитим пуномоћним писмима послат од патријарха Мојсија митрополиту Вићентију Поповићу и народно-црквеном Сабору аустроугарских Срба, с деликатном мисијом: да им изложи тешко стање Пећске патријарше и споразуме се с њима како би се патријаршија сачувала од коначне пропасти, јер како патрифарх у своме писму, писаном руком Висариновом, из Новог Пазара од 17. маја 1723., народном сабору лепо каже: (0 скеколике слабе НО докротн НАШЕМ, КО