Glasnik Skopskog naučnog društva

Белешке | 293

еста имело славеносерстког пракоглавје, 6љ кркеме БЛАДЕНА Прнених и единопаблменнох ЦарбИ но крален сконх, еше око еднно сочекидно ЗНАЕНТЕ М НАЕ имамо, конић се МЕЖДУ инвшин езмкно и закони св Едочнио, да 6 ин нашљћ фодћ еданљ пбтљ иако оговнтве скор четљ и глакв цаџкбо н патоарошекок

(Споменик Ц, 1296). Са тога посланства протосинђел Висарион вратио се у Пећ после неколико месеци, као што се види из писма тешко оболелог патријарха Мојсија из Пећи од 18. марта 1724. год. (Њ1а. 131а).

Нови пећски патријарх Арсеније ЈУ. Јовановић-Шакабенда (1725.—1737. г.) такође је шиљао даскала протисинђела Висариона у разне мисије међу аустроугарске Србе, где је Висарион не само многе месеце, него и читаве године остајао, а нарочито у Будиму. Из два писма патријарха Арсенија ТУ., једног датираног у Новом Пазару 25. фебруара 1725. год. а другог из Пећи 23. маја исте године, види се да је Висарион у то доба налазио се већ међу аустроугарским (Србима, ради скупљања милостиње за Пећску патријаршију (14. 13За и 6). По једном акту, очуваном у препису у Митрополијском Архиву у Карловцима, Висарион је 12. марта 1725. год. био у Београду и са најугледнијим саветницима двора митрополита београдскога, свештеницима и световњацима, потписао на првом месту акт, којим се даје савет митрополиту Мојсеју Петровићу, да због ванредних прилика изузетно пристане на тројну кандидацију, која се тражи од њега из Беча за избор новог карансебешког епископа. На том акту Висарион се овако потписао: #36 сТеИША дрона пекскаго протогингеаћ Висафонњ Пе ЗаскЕдетелсте8о (Неексибовани списи).

Да би могао што више срестава прибавити Пећској патријаршији, даскал и протосинђел Висарион понео је собом из Пећи антиминсе и „благословне књиге“ или опросна писма (од грехова) патријарха Арсенија ЈУ. Један део од тих ствари, полазећи за Будим, оставио је Висарион у Београду код ексарха Николе; па када му их је овај доцније послао по неком Будимцу, ствари су се изгубиле и српски магистрат у Будиму, 15. септембра 1725. год., одредио је: да се кривцу удари 60 штапа пред прквом, и пошто да добре јемце да се пусти из тамнице, да потражи поменуте ствари, које му је ексарх Никола из Београда дао да донесе „господину протосинђелу Висариону даскалу“ (Гласник Срп. Учен. Друшта, Зго одел. МГ, 320—321).

Висарион се и 1726. год. бавио у Будиму. Ту је имао неприлике такође због „благословних књига“. Наиме: неки Јован Дерећански, коме је Висарион, сигурно за извесни дар у новцу или у натури, дао патријарашку „благословну књигу“, изгубио је ту књигу, пошто ју је држао за чизмом, како сам рече, и тражио је од Висариона да му да другу; а како Висарион то није хтео да учини Дерећански је ружно напао њега и патријарха за чију је клетву рекао: да за њега значи исто толико колико и лопта — „удари о дувар, пак оскочи, тако и његова клетва“. Ради тога је суд српске општине у Будиму 9. августа 1726. год. донео решење: да Јован Дерећански „за оваки његов језик злословни што јест изговорио и непоштење чинио светлејшему господину пећском патрихару србском, зато да има пред народом сутра у неделни дан 24 штапа, или пред црквом докле се свјата литурђија не отслужи клип у зуби држати.“ Дерећански је и сам био један од седамдесеторице чланова суда, те му је Висарион, на заузимање архимандрита Исаије Антоновића и других, опростио казну и замолио суд, да га одмах пусти из тамнице, у којој је, ради те кривице, већ више од пет недеља лежао (Гласник Срп. Уч. Друштва, Јог одел., М!, 343—345).

За време свога боравка у Будиму Висарион је учинио познанство и са Петром Ненадовићем, допнијим знаменитим карловачким митрополитом Павлом Ненадовићем, који се 28. јула 1726. год., у свом писму из Осека у Будим, нарочито распитује за „часног господина протосинђела Висариона“ и поздравља га (14. Ш. 295).

Почетком 1727. год. Висарион се налазио у Сремским Карловцима, где је од проте Живана Црногорца добио, за дар Пећској патријаршији, протином руком лепо увезану књигу за Општи лист или Синодик. На предњој корици