Glasnik Skopskog naučnog društva

204 Гласник Скопског Научног Друшшва

Висарион је својом руком записао, да је ту књигу добио од проте у Карловцима 12. марта 1727. год. (сравни љЉ. Стојановић, Записи и натписи, бр. 2497). А из једног парничног записника суда општине Будимске од 19. октобра 1728. год. изгледа, да је Висарион и у то време налазио се у Будиму. Ту се на име, приликом претреса кривице Грка Димитрија (Саре, између осталога каже: да је (Сара крадене ствари продао и „господину дијакону протосинђелову“ (Гласник, Сго одел. ТУ. 6).

Током 1729. или почетком 1730. год. Висарион је, по свој прилици у споразуму са пећским патријархом Арсенијем ГМ. Јовановићем, с којим је и даље одржавао тесне пријатељске везе, иступио из клира Пећске патријаршије и ступио у клир Карловачке митрополије, где је одмах постао архимандрит најугледнијега фрушкогорског манастира Крушедола. Из тога времена знамо, да је, на његов позив, 31. августа 1730. год. одржан сабор свих фрушкогорских игумана у Хопову, на коме је, између осталога, одлучено: да се мошти цара Уроша, које су привремено из Јаска премештене биле у Врдник, имају стално пренети у Крушедол. Та одлука изазвала је крвав сукоб између Јазачана и Врдничана. (Сем тога, Висарион је тада дошао и у конфликт са администратором Београдско-карловачке митрополије, темишварским епископом Николом Димитријевићем, који се у свом писму Будимцима 19. септембра 1730. год. тужи на архимандрита Висариона и ради тога: што „себје шјелују архиепископску и митрополитску власт задержава от монастиров Фрушкија Гори, да он всјакија ствари може расправљати и чинити и без дозволенија и всјакаго припитанија нашего, и ниже нам објављает“ (14. ТУ 73).

Када је почетком 1731. год., за митрополита београдско-карловачког изабран епископ арадски Вићентије Јовановић, чији избор је Висарион нарочито помагао, он је већ 17. маја и.г. посветио архимандрита Висариона за епископа бачког. А Висарион је као епископ стекао великих заслуга за културни и просветни препорођај Срба не само у Бачкој него и уопште, што је основао прву добро организовану српску гимназију у Новом Саду, која је успешно радила од 1731.—1775. год.; а поред те гимназије, у петом деценију ХМШ. века, успео је да отвори и прву српску Академију са философијом и теологијом, која је, у српској средини, неспремној још за највише школе, могла да се одржи само неколико година. Рад. М. Грујић.

ЈЕДАН ПОРТРЕТ РУЂЕРА БОШКОВИЋА.

Прикупљајући грађу за своју студију Ја РАЏозорће МаштеЏе е: Кејаногзђе де К. ]. Возсотасћ') наишао сам 1920. год. у париској Народној Библиошеци на један непознати портре Руђера Бошковића.

У специјалном оделењу за портрете и естампе, под бројем 5726 (слика 1) каталога Ја СоЏескоп аез Ротпташ Ртапсалз е! Еттапрегз Сопзегов5 аи: Обрате-

| | аза пина са иви еони али |

Слика 1. Слика 2.

тептћ дез Езватрез ае (а Во ћваџе Мапопа!е нашао сам назначен један портрет Руђера Бошковића цртан оловком, а под бројем 5729 (слика 2) естампни отисак

1) Еатопз аде [а Уге Џпгоетзнате, Ралз 1922.