Glasnik Skopskog naučnog društva

Белешке - 295

резаног истог портрета. Кад сам назначене предмете затражио и добио, нашао сам их прилепљене на :т јоПо листу једног изнад другог, цртеж на доњој а естампу на горњој страни. Између њих, а тако да важи за оба исписано је, свакојако руком једног од библиотекара Оделења за есшампе: Геззтвб е! стаоб

раг ит РАриеззеац ае Руезпе РИ5, Веашјубте ае М. Восћата аде атоп 1763.

Разуме се да библиотекар, који је у своје време стављао овај запис, није то чинио напамет. Па ипак у Народној Библиотеци и најстручнији библиотекари естамписти нису могли ући у траг основи овога записа.

Међутим он не може бити сасвим тачан. А ево у чему је његова врло вероватна непотпуност.

По њему би требало да је Бошковић био у Паризу пртан године 1783. Међутим знамо из Бошковићевог писма грофу 4! Иисгез-у (од 21. октобра 1782.) да је он још почетком октобра 1782 кренуо био из Париза за Италију где је био позван од Кетопат!-а и других штампара и издавача да публикује своја сабрана и нова астрономска и оптичка дела. Из других писама знамо да је сву зиму 1782/1783 провео код свога пријатеља РисстеШ -а у тосканском Резст-у припремајући прве волуме за штампу. Због болова у ногама једва је могао изићи из своје собе 17. фебруара и тек априла се кренути за Ваззапо. Осмог је био у Ктроп-у код Фиренце а у Ваззапо је стигао почетком маја 1783. Од овог последњег датума па све до маја 1785 не напушта он ни за тренутак свој посао у Ваззапо-у око сређивања и штампања својих огромних пет 1 диато волума Орета ретштпепћпа аа орбсат ећ азтопотнат и трећег издања свога дневника Стогпаје а; ип ладор да Сопзапнпороћ т Родота. У ово време, имајући 74 године, осећа Бошковић да му се смрт приближава и креће се на свој „опроштајни“ пут по Италији. После овог путовања умире он у Милану, 10. фебруара 1787., не вративши се у Париз. — Није, дакле, могао Бошковић бити портретиран у Паризу ни 1783. ни доцније, него само пре почетка октобра 1782").

Да је Бошковић портретиран у ово доба т. ј. средином 1782. а непосредно пред свој полазак у Италију, изгледа врло вероватно кад се узме у обзир с једне стране да је Бошковић имао велики број пријатеља у највишим круговима париског племства и научног света чији је обичај да из куртоазије и симпатије изразе жељу пред свачије дуже путовање а нарочито старијих чувених људи да имају његов естампни портрет а с друге стране да се портрет приписује баш таквом једном пријатељу, 1)' Арпеззеаи-у де Ртезпе-у, сину чувеног канцелара из 1727—1750 и законодавца Непт-Ртапсол 1' Адџеззеаи-а, рођаку председника де „атоп-а с ким је Бошковић имао својим математичким радом многих додирних тачака и личних веза, и пријатељу куће маркиза ае Мттађеаи-а (оца) у којој је Бошковић као пријатељ и становао за извесно време свога живљења у Паризу. Врло је, дакле, вероватно да су свога већ старог и доста ослабелог пријатеља ове високе личности портретирале пред полазак (средином 1782.) на његов дуг и тежак пут, предосећајући да се са њега неће више никад натраг вратити. Тако ми имамо пред собом ону успомену на Бошковића коју су себи припремили П'Асџеззеаи де Етезпе, де Загоп, де М!тађеац, де Ја Гапде и други славни државници и научници француски.

Али ово је само највероватнија хипотеза о цртаном портрету после поправке париског библиотечног записа коју, како смо видели, нужно је учинити. Чињенице пак које ће је утврдити или напротив засновати какву другу још вероватнију хипотезу требаће још увек стрпљиво тражити.

(Обратимо још само пажњу на то да је, уз чланак о Бошковићу Адо -а Миег-а, њујоршка Тће Сагћопс ЕпсусГорефа (Мој. П, р. 191) публиковала један портрет који, иако својом техником сасвим различит, разликујући се извесним детаљима и обрнутог профила, сличан је нашем портрету, само по изгледу из млађег доба Бошковићева.

Душан Недељковић.

') Естампа је, разуме се, могла бити и доцније резана.