Glasnik Skopskog naučnog društva

296 Гласник Скопског Научног Друштва

КЕЗЏМЕ. Мопзешт Је Р' р. МедеЦкоу, тате де сопебтепсез а | ЏЈамет5 6 де ЗКорђе, рибе цп роттаћ де Е. Ј. Возсомјећ аи! а Њеошув аџ Обрагетет! аезг Езтатрег ае !а ВфПотћедие Маћопа!ге де Рамз. [ арроге пе гес“АсаНоп тазрепзабје аја тепбоп „Деззте е! стаов раг ип 1' Асџеззеаи де Руегпе #'5, Веаијтете де М. Восћага ае „Затоп 1783“, пасте епфе Је Дезоп е! | езјатре. П'арге5 дез Фоппбез Бостарћаџез фош-а-Та сематез се Феззт пла ри ене [ан аи апеелецтетеп! а Ја даје ди 77 осјобте 7782.

ДОДАТАК ЧЛАНЦИМА | „ДВА ПРИЛОГА ПРОУЧАВАЊУ ДУШАНОВЕ ДРЖАВЕ“.

На сшр. 35, ове књиле, прим. 6. рекли смо, да је Кориша сада мало село. (С тога вреди споменути, да је Кориша раније била врло велико насеље са 5 цркава; да је цела опасана била зидовима и да садашње село заузима једва пети део старе Корише. Изнад села на брегу стоје и рушевине старе тврђаве са 4 пирга (И. С. Јастребов, Споменик ХД, стр. 62—63). М у Љубижди било је некада чак 7 цркава (Гилвфердингљ, Собр. соч. Ш, стр. 51).

На сшр. 36. нисмо били одлучни да повељу бр. 42 прогласимо за фалсификат и изнели смо мишљење да је повеља бр. 43 можда први варијант парске хрисовуље. Истина је, да се налазе повеље појединих владара у два примерка са доста варијаната у изд. „Актвг Ае. Русск. мра“ (К. 1872 бр. 33, 53, 54 и 58). Али сада после нових опажања, дошли смо до закључка да повеља бр. 43 неће бити концепт (носи већ потпис владаочев) већ сама оригинална повеља, док бр. 42 може бити само један препис исте повеље, са интерполацијом одредбе о дохотку од 5000 перпера. -

Пошто су рукопис и правопис тих повеља врло слични, мислимо да тај фалсификат потиче још из ХТУ века вероватно из доба после смрти цара Уроша. На то нас упућује и замена израза „кефалија“ са изразима „господар скадарски“ и „господар новобрдски“ у повељи бр. 42. Ти називи, наиме, указују нам на времена, када није било више централне власти, већ се јављају независни „господари“, као што је био и кнез Лазар, који је из Новога Брда црпео изворе своје снаге. Тада је за манастире постало важно, да уз несигурни земљепосед осигурају себи што веће приходе у новцу од благочестивих господара. Вероватно је да су у то доба и Хиландарци покушали, да своја права на Коришку метохију допуне потраживањем од 5000 перпера. На интерполисани препис бр. 42 пренели су вештим начином и печат са аутентичне повеље бр. 43. Да су пак Хиландарци бавили се и таквим пословима знамо већ из животописне повеље Милутинове (за коју Ј. Радонић држи да је фалсификат постао „у оној забуни и нереду, који наста после боја на Косову.“ — Летопис, 183, стр. 102) и из интерполисане, крајем ХМ века, повеље цара Уроша о стонском дохотку (Јтебек, Јасте-Еезћвећић, В. 1908, стр. 533).

Стр. 41 бр. 9. — Навели смо како Дим. Аврамовић спомиње, да је у Зографу видео једну повељу Душанову с датумом зук.3а мЦа априла.ки. див. (Опис, стр. 81-82) и доноси слику њезиног печата. Тај Душанов печат налази се и сад на познатој Зографској компилацији, која је фалсификат ХМ. века, по мишљењу Ј. Мванова (Бљлгарски старини из Македонил, Софил 1908, бр. 32).

А. Соловјев.

' За грчку хрисовуљу цара Душана из г. 1347 говоре издавачи, да је она сачувана у два примерка, од којих други има неколико нових повластица. — „Вероватно, да је то или концепт хрисовуље, од цара не одобрен, или неуспели покушај манастира да већ издату повељу замени другом, издашнијом и тачнијом у неким изразима. Да ово није фалсификат, види се из тога што та друга повеља није од цара потписана“ (Акт, стр.292). Сем тога има још примера, да су концепти повеља писани не у канцеларији владаочевој него у канцеларији дестинатара: „За повластице које су Дубровчани добивали од српских владара, особито у Босни, Дубровчани су слали у концепту за повеље и имена личности, које су желели да се наведу као сведоци“ (Ст. Станојевић, Студија, Глас СХ, стр. 5., упор. Пуцић 1, стр. ХХХП зесопдо Ја Фогта де дачезја сорга сће уџудето).