Glasnik Skopskog naučnog društva

Преглед литературе 327

дари већином били немоћни. Али је ипак карактеристично да је византијски император у оним тамним данима опадања државе документовао узвишеније схватање владарског позива. Нејзепђегс наводи интересантан случај цара Андроника [., који је у својој хрисовуљи од 1319. године, упућеној становницима епирског града Јанине (ед. Масјозтећ-Ми Шег, Аста е; фрјотаја стаеса теди аем М 82) позвао тамошње грађане, да се обрате с образложеном представком "самом цару, ако им порезни органи чине какве незаконитости и неправде и наносе им штете, те им за такав случај ставља у изглед, да ће дотични функционар или морати почињену погрешку и неправду исправити или ће пак бити разрешен свог положаја и на његово место биће постављена друга личност.

Као што је напред изнесено високи фискални функционар фтоуроговос имао је и функцију да прати и констатује све промене код земљишног поседа, да установљује његову вредност и да према тој процени одређује порез, коме дотични посед подлежи. Делатност овог фискалног органа била је у првом реду управљена на земљишни посед храмова и манастира те свих велепоседника уопште. (Он није био ограничен на чисто административне функције, него је имао и право јудикатуре у својој званичној области, те је у том својству расправљао и решавао све спорове настале у погледу власништва или поседа земљишта. Апоусаледс истављао је земљепоседницима званичну исправу о обављеној ревизији њихова земљишног поседа (250/02/271) упала, Фпоулљол иу уста). (Сачувало се више овакових докумената, који нам пружају драгоцен материјал за историју аграрних поседних односа овог времена. Велики поседници имали су интереса, да њихови комплекси остану поштеђени од катастарске ревизије, те су често успевали да исходе за себе специјалне царске привилегије, које су њихов посед изрично изузимале од вршења прегледа по споменутом функционару.

Веома интересантни су екскурзи Нејзепђего-а о византијској војсци у време Палеолога. Војска је била састављена из најамника (роухлорес отролифт а), који су примали најамнину у готову новцу, и из т. зв. стратиота, који су били поседници војничких добара те су били трајно обвезни на војну службу; ова обавеза била је правно везана за ово добро и свагда је с добром прелазила на наследнике и потоње поседнике. Технички израз тог времена за најамнину био је 6677. Најамници су осим најамнине и додатка на исту добијали на терет државне благајне и потпуну војничку опрему.

У војсци заузимају привилегисан положај трупе царске гарде, од којих се нарочито спомињу Варанги и Вардариоти, први енглеско-норманског а други турског порекла. Варанги су били у пратњи императора, када се овај појављивао и ишли су иза цара, те је због тога њихов командант носио назив фубћоођос. Вардариоти нису били комбатанти, него трупе за одржавање реда, а ишли су обично испред цара и имали су задатак, да народне масе одрже што више удаљене од особе императора. У царском двору Вардариоти држали су стражу на улазној капији.

Раније је било говора о војничким добрима, која се у простагми називају лрбусит, док је ранији назив био стролотид Улђрала. Императори позновизантијског времена поклањали су проблемима одржавања и издржавања војске исто толико пажње као и императори ранијих периода. Старање императора у првом реду било је управљено у правцу, да војничка добра стално остану у рукама војника и да не пређу у посед невојничких личности или корпорација. Први од византијских императора, који је предузео законске мере, да заустави и спречи овај по војску и државу веома штетан процес, био је цар Роман Лекапен. (Одлучном месту у Романовој новели од 922. (15 отаесо-тотапшт ШЏ р. 241 ед. Хасћамае а Шпосепћађ Нејзепђегс даје на стр. 73, прим. : своје расправе другу, вероватнију интерпретацију него правни историк Јасћапае моп Шпсепћа] у делу Сезећећје дез отесћасћ-тбпизсћеп Кесћ!з, 3. изд., стр. 272. Док последњи заступа мишљење да новела одређује да се војнику има од његова војничког добра вратити толико колико му је потребно за нову опрему, Нејзепђега је мишљења, да је цар Роман у истој повељи