Gledišta
da ikaže nefcu reč. Afco se, pafc, stavlja veto na njegovo objavljivanje, onda se takva redakcija svojim načinom, bar u jednom slučaju, sigumo ogrešila o principe stvaralaštva. Stvaralaštvo je nemoguće, ako se tafcvi principi ustale i zato fcad govorimo o rezultatima stvaralaštva, moramo govoriti i o uslovima u kojima se ono odvija i o svemu onome što doprinosi njegovom povećanju ili smanjivanju. Počev od pojma filozofije, njenog predmeta, osnovnilt problema, filozofskih disciplina, preko njenog odnosa prema posebnim nauiama, ođnosa prema tehnici, do pojedinih pitanja o uzročnosti, nužnosti, sadržaju, formi, pojavi itd., o argumentaciji i osnovnim metodima kod klasika nalazimo izvesne polazne, ni izdaleka razrađene, danas ponekad čak i apstraktne postavke, koje se obavezno moraju uzimati u obzir, ali na kojima se ne možemo zaustaviti kao na konačnim istinama; uzećemo u obzir te postavke radi utvrđiva nja kontinuiteta misli, radi boljeg razumevanja razvojnog puta filozofije, radi boljeg upoznavanja onog metoda kojim su se oni sa uspehom služili. Cini nam se neophodno da se proširi i konkretizuje tematika naših diskusijas) i da se sagleda postojanje i drugih, osim uhodanih, staza koje vode or:'ginalniijeim rešavanju problema. Uzmimo samo stav prema „Jedanaestoj tezi o Fojerbahu”. Tu tezu mnogi ističu kao osnovnu misao mar ksizma. U diskusiji se na ovu tezu pozivaju dr Milan Kangrga, dr Vanja Sutlić, dr Ivan Babić i Dragoljub Mićunović, koji ovu tezu ističe kao zajednički pristup učesnika diskusije, iako se ta teza i te kako može kritikovati. 3) Ili uzmi mo kao primer „teoriju otuđenja”, za koju dr Svetozar Stojanović kaže da je „übojito oružje”. Mislim i spreman sam da to dokažem (mogao bih o tome napisati poveču knjigu, samo pitam se ko bi je objavio) da se može razviti jedna druga teorija, antropogenerička teorija, koja bolje rešava iste (i druge) probleme, kojima se bavi i teorija otuđenja. Moglo bi se navesti i mnoštvo drugih, sličnih, slučajeva. Mislim da bi rešavanje mnogih problema bilo jednostavnije ako se filozofija ne bi svodila na jedan svoj ogranak, to jasl ako bi se aktivirao celokupan njen fond. Meni se čini da se kod nas i suviše forsira, naročito poslednjih godina, socrjalno-politička filozofija, što predstavlja jednostranu onjentaciju. Ne smatram takvu filozofiju beznačajnom, ne potcenjujem potrebu njenog razvijanja (a u postavljanju njenih problema kod nas, verovatno prednjači ~Praxis”), sagledavam i njenu primenu, ali uza sve to postavljam i ova pitanja: zar neće razvitak većeg broja filozofsfcih disciplina doprineti uzajamnom produbljivanju znanja u svakoj od njih; zar jednostrana orijentacija ne umanjuje prostor za
3 ) Bilo bi dobro da se osim širokih diskusija, na primer, o temi „filozofija u savremenom društvu” postavljaju kao predmet rasprave i teme kao što su „praksa kao kriterijum fizikalnog saznanja", ~znak i uzrok”, „kvantitet i forma” (čime bi se izašlo iz okvira diskusija o polarnira kategorijama, a to bi u ovom slučaju bila relacija kvantitet—kvalitet), ~suština i pojava”, „kriterijumi našeg znanja o nužnosti”, „forme uzročnib veza”, „ontološko i posebno naučno objašnjenje razvitka”, „kvantitativan odnos između uzroka i efekta” itd. Proširenjem tematike misao dobija još bolje uslove za svoj razvitak. 3 ) Videti o tome „Smisao aktivizma”, „Vidici”, br. 97—98, 1965—1966, god.
73
KRENUTI DAUE U STVARALASTVU!