Gledišta

drultvene svesti srpskog naroda i srpskih intelektualaca: ,Jeste da su narodne pesme iizdigle u nama smelost, ali su nam i poremetile travnotežu i spustile vaspitanje” (477). Kamo sreće, dakle, da smo umesto narodnili pesama imali apsolutne monarhije i crkvene poglavare. U takvim nesrećnim uslovima bez apsolutističke monarhije, a s narodnim pesmama pod miškom formirala se i modema srpska istoriografija, koja potiče ni od koga drugog do od „odmetnika prebega”, „ojađenog guslara", „megdandžije" i „seoskog kveamlanta” Ilariona Ruvarca. Taj „antihrist” u mantiji, koji je ~od svih Ijudi koje je sreo u istoriji i životu ... istinski poštovao i voleo samo svoju majku”, zaboravljao je ~da mu je mati i nacija, i bivao surov prema nioj” (477). I baš na tog i takvog Ruvarca ugledali su se srps.ki istoričari: ~U nas, gde svet voli megdandžije, Ilarion Ruvarac je zaneo naučnike ništa manje nego čitaoce. Naši istoričari su pokazah više divljenja za Ruvarca nego za velikog župana Neraanju, ali za despota Stefana” (478). Umesto da, ~kao u drugom svetu”, koriste svoje „temperameotne prirode” radi pregonjenja ~u glorifikovanju svoga naroda", Ruvarac i njegovi sledbenici su, prema Kašaninu, pregonili u njegovom ocmjivanju. Time su oni dokazali da je u nas za poslednja dva veka „uvdk bilo temperamentnog i obdarenog sveta, ali samo izretka staloženih Ijudi", i da je bilo „dosta naučnika i ratnika, političara, književni'ka, umetnika, ali nije bilo mnogo prave i rođene gospode” (478). Zato što nisu prava i rođena gospoda, već potomoi ratara i pastira, naši istoričari su bili nesposobni da osete veličinu i istbrijski doprinos srpske feudalne vlastele, stpSkih vladara i velikodostojnika. Nedovoljno fcultumi i obrazovani, nedovoljno talentovani i nadahnuti nacionalnom svešću, naši istoričari su smatra Kašanin u svojoj malodušnosti potcenili i unizili srpsku prošlost. ~U nas je pimo rasprava i ogleda veli Kašanin u kojima se retko čim ponosi d malo čemu divi, ali se često jadikuje i mnogo čega stidi. Nije verovatno da ima 'dmgog primera da su nečiji istoričari tako umanjili veličinu prošlosti svoga naroda kao srpski dstoričari" (481). U čemu se sastoji to „unižavanje” srpske prošlosti i kako bi je, po Kašaninovom mišljenju, valjalo izbavljati od toga, pokazaće nekoliko primera. Za Kašanina, na primer, nije važno, kao za istoričare, to što su Srbi izgubili bitku na Marici 1371, ali je veoma značajno i dokaz je veličine ne toliko Srba koliko braće Mrajavčevića, što su uopšte smogli hrabrosti i Turoima dzašli u susret, a nisu se fcuikavno „fcao Vizantinci i Bugari”(!) predali osvajaču. I za mnoge druge g-rehe optužuje Kašanin istoričare. Tamo gde Stanoje Stanojević vidi srpskog kralja kao zdravog, patrijarhalnog i pomalo primitivnog čoveka, Kašanin nalazi obrazovanog, uglednog, darovitog vladara i mecenu bezmalo renesansnu ličnost. On prebacuje Stanojeviću da nije vodio računa o velikom poreklu i otmenoj okolini Uroša I, ali zaboravlja da su baš u vreme tog porekla vladari i vel'kaši širom Evrope na koju se inače rado poziva) još grabili pečemo meso s trpeza prstiraa, jer za vdljuške nisu znali, a da su se vitezovd

U ZNAKU PREŽIVELIH iDEJA I TBORIJA