Gledišta

raspodeli svojim članovima kao lične dohotke, odnosno da ga u celini upotrebi za potrošnju 14 ). Ne treba sporiti mogućnost da se u izvesnim kolektivima i to moglo dogoditi 15 ). Međutim, ako se stvari malo detaljnije analiziraju, nije teško uočiti postojanje stvamih stimulusa koji radne kolektive podstiču na akumulaciju, te da se stoga ovakvi slučajevi mogu smatrati pre izuzetkom nego pravilom. Naime, radni kolektivi su podstaknuti na akumulaciju sledećim uzrocima: Najpre zbog njihove zainteresovanosti za trajnim porastom životnog standarda. Pošto je ovo stvarna pobuda udruživanja radnih Ijudi u kolektivu robnih proizvođača, a ne može se zadovoljiti bez proširivanja proizvodnje, normalno je da su radni kolektivi subjektivno zainteresovani da stalnim odvajanjem jednog dela realizovanog dohotka za akumulaciju (radi proširivanja proizvodnje), obezbede uslove za trajni porast svog životnog standarda, tj. za stalno proširenje obima svoje potrošnje. Naime, ukoliko bi ceo tekući dohodak upotrebili za ličnu potrošnju, oni ne bi imali nikakvih mogućnosti da proširuju proizvodnju koja im jedino može obezbediti trajni (tj. dugoročni) porast njihovih ličnih dohodaka. Stoga ova okolnost upućuje na zaključak da radni kolektivi imaju trajni interes da jedan deo realizovanog dohotka stalno odvajaju za akumulaciju radi proširivanja sopstvene proizvodnje, a da samo jedan deo tog dohotka raspodele, odnosno upotrebe za svoju tekuću ličnu potrošnju 16 ). Pored ovoga deluje i jedan, na izgled, spoljni razlog, a to je konkurencija. Naime, pošto je svaki radni kolektiv samo jedan od mnogih robnih proizvođača koji proizvode za tržište, to ih pored iznetih

M ) u početnim fazaraa razvoja našeg samoupravnog sisteraa, tj. u periodu dok naši radni kolektivi još nisu odlučivali o proširenoj reprodukciji (pa nisu ni raspolagali delom dohotka koji je namenjen akumulaciji), u nas su se mogli čuti upravo ovakvi prigovori. Njih je demantovao dalji razvoj naše samoupravne prakse, ali ih kao neodržive odbacuje i teorijska analiza o kojoj je ovde reč. l0 ) Pri prclazu sa administrativnog na samoupravni sistem upravljanja pnvredom ovo se može desiti upravo u onim kolektivima u kojima najamnj mentalitet sporo ustupa mesto samoupravnom mentalitetu i može trajati samo dotle dok radni kolektiv ne postane svestan sebe kao robnog proizvođača, odnosno dok stvarno ne postane svestan činjenice da njegova sopstvena egzistencija (kao proizvođača i potrošača) zavisi od njegovog racionalnog ponašanja kao robnog proizvođača. Mada može izgledati čudno, ipak jugoslovensko iskustvo pokazuje da se najamni mentalitet kolektiva savlađuje bp:e ukoliko radni kolektiv pre dobije mogućnost da odlučuje o prosirenoj reprodukciji, tj. ukoliko mu ostaje na slobodnom raspolaganju i deo dohotka koji je namenjen proširenoj reprodukcji. ' 6 ) Da ovim odvajanjem jednog dela dohotka za akumulaciju, radni koiektivi ne ugrozavaju svoju egzistenciju, mora biti jasno po tome što socijanstičko drustvo nastaje na relativno visokom stupnju razvoja proizvodmh snaga (tj. posle kapitalizma), koji obezbeđuje takav nivo društvene produktivnost! rada koja daje mogućnost da se jedan deo društvenog proizvoda stalno odvaia za akumulaciju a da to nikako ne ugrožava tekuću potrosnju neposredmh proizvođača i njen stalni porast.

1307

TEORIJSKA ANALIZA DRUSTVENO-EKONOMSKIH OSNOVA JUGOSLOVENSKOG PRIVREDNOG SISTEMA