Godišnjak Kralj. Srba, Hrvata i Slovenaca za 1926 god.

ГОДИШЊАК КРАЉЕВИНЕ С.Х.С. 327

шења, у сред најочајније ситуације, у опште. Апсолутна одсутност саобраћајних срестава, и, још више, општа несташица и најнасушнијих потреба, могле су проузроковати у земљи тешке смутње и сурвати је у анархију. Обнова железничке мреже била је, дакле, један од најхитнијих и најтежих задатака.

У осталим крајевима: (Босни, Херцеговини, Далмацији, Словенији, Хрватској, Срему, Бачкој, Банату): Ма да железнице нису страдале од рушења, изузев у источном делу Босне, (за време српске офанзиве, и контра офанзиве аустро-угарске 1915.), ипак је се стање железница за време рата веома погоршано, пошто су радови око одржавања били минимални, а показао се недостатак у праговима, шљунку и радној снази.

Оправка железница после примирја 1918. год.

Сама оправка железница морала се је извршити у две етапе: Прва се је састајала у површним радовима, да би се тек омогућио пролаз возова, а истом у другој етапи могло се помишљати на сталну обнову и на коначно изграђивање вештачких радова.

1. Привремена прешна оправка.

Ова оправка вршена је према срествима, са којима смо располагали и у границама наше моћне организације, и, према приликама:

а) Општа оправка коју је извршила народна војска.

Ма да већ исцрпљена херојским подвизима, војска је поред свега, предузела, скоро без алата ни материјала, до душе помало, али потпуно, оправку порушених пруга. Употребљавало се је све, што се је нашло при руци, или покупљено са државних добара, и реквирирано од приватних свега, што је још преостало, после толиких пљачкања непријатеља.

За непуна четири месеца рада толико оспособљене су пруге од Ђевђелије (грчка граница) до Ниша (км. 373,3) и од Скопља до Митровице (км. 119,5) да се бар могу пропуштати возови. Ово је, без сваке сумње, један велики успех, ако се води рачуна о сразмено малом броју људи, употребљених на рад (трупе су била заузете гоњењем непријатеља и окупацијом пограничних крајева према Аустрији, Мађарској, Бугарској), и о њиховом физичком исцрпљењу, и оскудици у материјалу и алату.

Располагало се је са просечно 5.000 војника (у почетку 3.000 па онда 6.000).

Плаћено им је било око 1,140.000 радних дана у износу око 22,800.000 динара.

Употребљавана је такође и радна снага заробљеника у главном Бугара, који нам је стављен на расположење на основу Уговора о примирју са Бугарском. Ратних заробљеника било је око 7.000 просечно, и добили су награду за 1,260.000 радних дана. Њихов рад био је више него недовољан услед рђаве воље за рад, и ово рђаво искуство стало је државу 12,600.000 — динара.

6) Употреба Мађарске радне снаге ц возног парка.

На основи уговора о примирју са Мађарском од 26.-Х 1-1918 у Београду; Мађарска је била дужна да нам одмах стави на расположење за поправку железница 3.000 стручних радника снабдевених алатом и потребним материјалом. Мађарска се је даље обавезала, да нам омогући васпостављање саобраћаја одмах и да нам одмах преда исправних 100 локомотива и 2000