Godišnjak Kralj. Srba, Hrvata i Slovenaca za 1926 god.

328 ГОДИШЊАК КРАЉЕВИНЕ С.Х.С.

путничких кола нормалног, и 50 локомотива и 600 путничких кола узаног колосека.

У ствари Мађарска се је повукла од извршења ових обавеза.

Пошто је доста дуго отезала, послала је, на послетку 2.700 радника" најгоре врсте, у главном стараца и деце, неуких и без икаквих алата и ма-

„теријала. Ништа се није могло ни очекивати од ове гомиле недисципли-

нованих и неуких. (Имало је напросто да се само рачуна са губитком времена и са жртвама око њиховог издржавања у тренутцима, када смо требали све наше изворе за исхрану нашег исцрпљеног становништва, пошто је земљу непријатељ већ одавно исцрпео и опљачкао и све собом однео при повлачењу). После три изгубљена месеца сва ова шарена гомила била је враћена преко наше границе за Мађарску, априла 1919. г.

Ово жалосно искуство са Мађарским стручним радницима стало је

" нашу државу, у готовом новцу, не урачунавајући трошкове њиховог издр-

«

жавања и штета проузрокованих овим задоцнењем, суму од 4,860.000 динара.

Што се тиче Мађарског возног парка ни ту нисмо били боље среће.

Мађари, одуговлачећи у недоглед ово питање, пристали су , после тешких преговарања, да нам даду 50 локомотива и 994 вагона. Остатак материјала, који нам је требао бити предат, претрпео је једну чудновату судбину, и, ова ствар испала је понова у корист Мађарске и поред свих наших несумњивих права. На име, Комисије за расподелу масе возног парка бив. Аустро-Угарске Монархије признала нам је право приоритета, које проистиче из уговора о примирју, да предходно изузмемо из масе возног парка Монархије, онај остатак материјала, који нам још није био предат. Амбасадорска Конференција маја 1921. године, потврдила је ову од. луку. Али, у тренутку дефинитивних преговора у Лондону, приликом преговора о закључењу мађарског међународног зајма под окриљем Друштва Народа, тражено је, да се одрекнемо својих права на репарације Мађарске, за известан број година. Ми смо дали пристанак на ово одустајање. Али, у место да добијемо нове конпензације у накнаду за ово наше привремено одустајање од репарација, Мађарска је успела, да се донесе одлука, да са лиферовањем овога остатка возног парка почне тек после 1926. године и то само до износа суме од 17,324.000.— златних круна.

в) Оправка помоћу организованог рада, којим су руководиле државне секције железничке за грађење.

Као што је поменуто, није се могло ни помишљати да се организује систематски рад на оправци усред рушевина, без материјала, алата, радне снаге, а нарочито без стручног особља и радника, и у сред покрета трупа и избеглица. Сама влада вративши се са Крфа, није имала ни новаца ни материјала. Стога се је и морало прибећи напред изнетом реду и начину при оправкама, према могућности у даном моменту.

Међутим, одмах по приспећу Владе у Београд и по васпостављању управних власти у земљи, у јануару 1919. године, увидело се је, да се оправка железница не може ефикасно извести на досадањи начин, и донета је одлука да се образују специјалне секције за оправку свих порушених железница у земљи, са широким програмом и знатно проширеним правима.

Једна нарочита секција била је установљена за оправку моста на реци Сави, између Београда Земуна (стара граница српско-аустро-угарска); двадесет других секција било је образовано у целој земљи. Један средишни