Godišnjica Nikole Čupića

267

"уништењем словенско-чешке народне (хусовске) цркве од стране Аустрије и пропаганде римске погажена права“ и слободе чешкога краљевства. Изгледа као да је римска

„Црква у оно старије доба осећала боље моћи предвиђала дуготрајност своју, па тим више била мудра н трпељива; и сам сидни рим-папа Гргур УЛ. давао је Беренгару

„дичну заштиту и старао се да га благим начином склони да одустане од своје јереси. А доцније у 18. па све до 17. века а готово и до најновијег времена римпапска власт са разним огранцима и органима својим постала,

„је као пред смрт жестока, осветљива, тиранска, те је најпосле у П. половини 19. века усрећила своје верне новом догмом непогрешности св. оца папе. —

да означење верозаконских појмова и умног стања код западног хришћанства у 11. веку поучно ће битп, "да поменемо легенду која је у Францеској постала о Беренгару. Покрет и радња великих људи на црквеном, умном па и на политичком пољу у Средњем веку ДОводили су се обично у везу са тајним божанским или демонским силама. Па ево како народна прича осветљује прво време слављеног проповедника.

Беренгар је био ученик чувеног духовника и ректора богословије у Шартру, доцнијег вдадике Фулберта. "Овај је још из рана познао у младом ученику критички дух и велики проповеднички дар, па се старао да га упути правим путем Цркве и спасења по предању св. отаца. Ученици су Фулберта, веома волели и поштовали, па га обично називали својим Сократом. И Беренгар је делио то опште осећања према свом учитељу. Али се једном ректор-владика разболи од неке тешке 60„дести од које му декари не могоше наћи лека; па кад "поред свега тога из ненада и брзо оздрави као чудом,