Godišnjica Nikole Čupića

268

почне у побожном заносу мислити, да му је помогла сама Богородица задојивши га у сну својим млеком.

Па да покаже своју благодарност за ову небеску помоћ,.

владика установи у својој епархији нарочиту светковину поводом тога случаја. Беренгар поред свега поштовања према, ректору и.учитељу свом није могао да верује у чудо којим је онај тврдио да је од смрти спасен, него се још подсмевао таквој празноверици и јавно говорио противу нове светковине. На такво понашање ражљути се владика на свога смелог ученика и искључи Беренгара из школе. Овај се за тим врати у Тур и буде примљен у ред свештенички, где постане архиђакон цреве Анжерске, и бавећи се све више и озбиљније ботословском науком трудио се. да прдникне у основе црквеног стања и духовног покрета на западу, а нарочито да истражи узроке незнању и покварености која је у свештенству владала, те Цреву, веру и морад све већма подривала. Душа Беренгарова као што веди један биограф! колебала, се измећу предрасуда и заблуда детињства, и између истине коју је он у зрелпје доба критичким својим Духом угледао. Његова унутрашња (Душевна) борба, његове узбуђене недоверице, жаоке и раздирање његовог испитачког духа, — на кратко борба противу онога, што нам је навикама, предањем и гајењем из детињства у душу усађено а не подудара се са основама стварног суђења у зрелије доба, све је то дадо материју за дегенду, која се оваво наставља :

Архиђакон бејаше једном у оном расположају душе у коме би дао свој живот да дозна истину. Ту придиву употреби нечастиви Боји непрестано вреба душе, па науми да улови и Беренгара у своју мрежу. Једно вече

1 Сашше Матге, ћзбојте рорш]ајге де теГогта(еџтв, Раг1в 1861..