Godišnjica Nikole Čupića

902

реформе изведу према нарочитом стању народа и времена у коме су живели. Но већином су познати под именом Албпгојских јеретика, стога, што кад је на њих римска Црква мач истребљења потегла, средиште њиховог покрета и отпора бејаше варош Алби. Те п крсташки рат, који је римпапа у почетку 18 века противу њих огласио, назван је рат противу Албигојаца. Уређење албигојске Цркве, што се тиче управе и узајамне везе, узето је више по угледу на прве Цркве Хришћанства, а нешто је примило и од званичне римокатоднчке Цркве. У долинама Тудузе, Албија, Каркасоне и др. албигојске владике вршиле су дужности своје Пркве поред римских бискупа, имајући своје нарочите епархије; но у већим пословима нису примали · наредбе ни од које главне власти, но су се договарали писмима преко посланика. А овим начином држали су везе и са даљим јеретичким Прквама у Ландоку, Итадији, Чешкој, Бугарској и Босни. Владике су биране и постављане на зборовима у којима су имали гласа духовни и грађански (светски) изасланици. СОвавом црквеном општином управљао је изабрани ђакон. Поред њих радили су н сдободни проповедници, који су сами без ичијег другог одобрења, узимади на се позив, да уче своју браћу и да међу њима шире јеванђелске "истине; они су ишли од села До седа, од цркве до цркве, и свуда су примани као прави свештеници и ђакони. Народ који је пристао уз нову Цркву, био је подвојен у две врсте: једни и то већива звали су се верни, а други у мањем броју савршени; ови последњи пре тога примали су од владика, иди ђакона и проповедника нарочитом церемонијом (Сопзојатепјит) чин. Многи илемићи пристану уз нову Цркву н обећају јој своју заштиту, а неки приме јоши чин Савршених.