Godišnjica Nikole Čupića

812

Код њега остане Раде две године и мало више — и ту му је била сва богословија. Тада већ беше силно израстао. У 16) години беше као.други момак од 25 година. Упоредо и под једнако рано развише му се и душевни дарови. Беше још врло веселе и живе нарави; и свави га вољаше. У то доба поче и опет песнички посао, а ко зна да ди гајену школн оца Јосипа прекидао. Тада спева песму о рату царице Катарине ЈЕ < турским царем, по некој руској књизи. Онда се та песма по свој Црној Гори уз гусле певала, а може бити да се и данас у народу помиче !.

1829 г. уплете се у живот Радов рука, која нави песничку жицу у њему. Дошавши с богословских наука на Цетиње, састаде се Раде с човеком сасвим дручијим од оца Јосипа. То је Сима Милутиновић, песник српски. Можда је ова друга песма и потекла услед познанства са Снмом. У животу Симином као што има доста неразумљивога, тако има и доста нелознатога. Извесно је, да је неко време учио Рада, потоњега Петра, Џ Његуша. У Лучи Мивкровозма, коју је њему по- _ светио, он му то сам признаје:

Да, свагда ми драги наставниче ! И на другом месту:

Ја сам теби много дужан, дужности су ове свете, Ка олтару признаности нека вјечно оне лете! Ти м уведе поглед први у зрачнијем просторима.

У својим делима Сима је оставио спомена о бављењу свом у Црној Горн, али онако по његовеви:". О

1 В. Врчевић Луођорв УјафКке Сгпорогвкора Рета П. ПиРгоушк, хађаушк ЗНопсе диђгоуабке, ТУ подне 1874.

2 Подунавња 1848, „Спровод праху С. Милутиновића.“

3 У трагедији „Обилић“, у Лајпцигу 1887, у песми што је као предговор, казује, да је 1827 био у Трсту, пошавши у Црну