Godišnjica Nikole Čupića

913

своме учитељевању готово ништа. Као да се стидио поносити се понајбољим својим радом, који је у Црној Гори радио!. Само је о једној, али веома занимљивој, својој учитељској лекцији оставио спомена>. Ученик веди — Црногорац, младић од 16 година (дакле 1829) препирао се с учитељем својим, Србином из Србије, о јунаштву српском. Ученик је хвалио Црногорце нада све Србе, учитељ, пили боље да речемо Сима, признавао је јунаштво црногорско; али није могао допустити, да се не призна јунаштво и оној земљи, чије је јунаке он у Сербијанци опевао. Ево, божја ти вјера, — рекне на посдетку — ја сам можда најгори Србијанад, а изићи ћу слободно на мегдан свакад најбољему Црногорцу, нити ћу сепрепанути, ни побећи; па ко не верује, нека обиде. Кад то ревне, изиђе на двор. Мало после зовне га ученик у собу. Ја ти — вели — немам кад звати најбоље јунаке црногорске, него ево ти мене, па да скрешемо сад дим у дим по црногорски, да познаш што је и дијете црногорско. Сима се најпре опирао, а најпосле рече: немам руке, коју бих дигао на Његуша, него удри ако мислиш да се плашим. Ученик опали

Гору. У истој књизи на насловном листу стоји: „Небив у самоћи, нигда најближе Бога, па ни при суштеству чоека, то ли када о грудма природе!7 Свевишњости. — У Подловћенској Овчарско-Черногорској колиби оно је искушено 3 И ово произведено за осам дана чистога поста. Више Шкаљерах которска засеока 1827 года од 12 до 20 септебра.“ —

1 У предговору 6 „Историји Церне Горе“ 1885 у Београду вели за. себе: „Онај што се бавио у Црној Гори преко три године, а при светопочившему митрополиту Петру 1 Петровићу Његушу, секретаром бивши, и поред осталијех посалах потрудио се — — списати ову књигу,“

2 Голубица књига У. „Двобој ученика с учитељем (истинити догађај).“