Godišnjica Nikole Čupića

Пра али о пи АЊУ ИЛА

94

нима — може сваки помислити, колике су те тегобе могле бити преводнику, којисе.у мање заметеним стварима показао, као што смо довде видели. У тој ствари ја бих иставио и једно начелно питање. Писац књиге, пишући своје дело немачкој публици, у које су, као што је познато, раширенија знаља. класичних језика и литература него у данашње наше образоване публике, у овој је првој глави сва места називао грчким и латинским именима, где су год позната, мећући понегде у загради потоња средњевековна (словенска, турска) назвања. Ја држим, да би наш преводник слободно могао обрнути поступак, па места звати њиховим садашњим именима, а у загради стављати имена стара, тим пре, што тај поступак и писац наставља у потоњим главама. Извесно је, да би овим много добила разумљивост књиге. Али је ова потреба још очитија, кад читамо овај превод, и погледамо, какву муку мучи преводник са старим именима. Понајвише се слепо држи немачког, и ако је оригинал негде изоставио латинске наставке из, ит. изоставља их и он ; ако ли их је оригинал задржао, задржава их и он. У њега се чита и: Хадријан, Јустинијан, Муцијан, Лукул, али и: Сингидунум, Жрасус, Илирикум, Хемус, Хеброс. С мењањем, на коме је српски језик толико осетљив, ишло је врло укочено. На стр. 10. оригин. чита се н. пр.: АпГапев гејује тап пшг дигећ Моезђа гиретот (пп Пагдата) ипа Тћтасла. То је српски преведено : С почетка се путовало само кроз Моезга зиреттот и Тћтаста. На стр. 9. ориг. чита се: Хоп Зтејдаипшт ђе Вухапх 2аећие тап 31 Малпзчтопе5, 43 Мибанопев, попа ипеебећг 670 госпизеће Мепеп. Српски је то казано: Од Сингидунума до Византије бројило се 31! Мапв1топев, 43 Мигабопев и од прилике 670 римских миља — ма да су се све те речи могле лепо српски казати. Ако писац није написао Меџеп, него Мићеп, и преводник већ није преводио миља него милија, као да је у томе титрању са старом и новом речју , која пристаје немачком стилу, нека особита разлика, коју ни српски текст не сме изгубити. Исто тако ако је

„»