Godišnjica Nikole Čupića

професор хрватске литературе и академик, неће ваљда бити зазорно, што ћу ја овде о тој толико познатој ствари коју више рећи. Остављајући на страну пространо поље народнога, веровања, ја ћу се ограничити на историјска и епска предања, наша, да боље осветлим ову црту.

Из оба варијанта песме о зидању Раванице (бр. 35 и 36 у другој књизи Вуковој) и из песме о „Пропасти царства српског“ (бр. 46) јасно је, како већ горе споменух, да се пропаст на Косову веже за судбину. Та иста црта провејава итужну песму о Косовци девојци (Вук. П, 315 стр.), где се поименце помиње причешћивање војске, потпуно сагласно са песмом 46, и главни јунаци, Милош Обилић, Милан Топлица и Иван Косанчић у тој песми говоре као људи, којима је позната'судбина : „Ево т' идем погинути, душо, у табору честитога кнеза“ ма да уз то напомињу Косовци девојци, да моли Бога, да се здраво врате, што из свега смисла њихових речи изгледа као тешење, у које ни они сами не верују. И у самој песми 146 (Пропаст царства српскога) издају Бранковића, која се спомиње у стиховима 85 —90, не треба схватити као црту, супротну судбини, него као последње оруђе њено. — то се пак г. Павић чуди, како се Лазар с војском својом онако јуначки тукао, пошто је пре тога сам изабрао погибију и небеско царство, на то једва мислим да треба одговарати писцу, који се прихватио да васпостави један изгубљени јуначки еп, а овамо се софистички, за то што му ради софизме треба, чуди јунацима, што не гину као јагњад већ као јунаци! Исто објашњивање судбином народ употребљује и при другим догађајима. Има предање о деспоту Стефану, Лазареву сину, како је по смрти свога оца побегао у „Московску,“ па после неколико година од онуд с војском преко Маџарске дошао у Орбију и с Турцима се био, и надвладавши их и претеравши преко мора, бацио за њима свој буздохан у море, говорећи : „Кад овај“ буздохан изашао на сухо, онда се и Турци вратили амо |“ буздохан одмах сам изађе на брег. У том му се анђео јави,