Godišnjica Nikole Čupića

105

говорећи : „И ти можеш, и коњ ти може, али ти Бог не да.“ Мени све изгледа, да је у овом предању последња успомена, на велики савезнички рат против Турака, који 1443 —1444 поведоше деспот Ђурађ и угарско-пољски краљ Владислав, и којим се Србија, за неко време, ослободила турскога ропства, али узалуд, јер је, на скоро по том, опет са свим потлачише Турци за то, што је, како народно предање говори, тако суђено било. У свем су главне црте верно сачуване, имена су нешто поремећена, али се то у народним предањима сваки час дешава. Предања о свршетку деловања главнога народног јунака, Краљевића Марка, проникла су истим основним веровањем. Судбина је основа у причама о тамновању и продуженом животу Краљевића Марка, на судбини се темељи нада, да ће он изаћи на ново на свет, и то онда, кад дође време, да се Срби турскога ропства ослободе. Па и у познатој песми о српском устанку на Турке под Карађорђем, године 1804, видимо, са свим консеквентно опет судбину, где навешћује, да је дошао крај турскоме господству, и судбина се јавља и дахијама, који је траже по звездама и стакленој тепсији водом напуњеној, и Србима, којима свеци мећу на небу прилике, да им покажу, да је време, да се на оружје дижу.

На таким су, као што се види, у нашој епици на широко распростртим предањима, основани стихови прве поле песме 46, у којој се пева пропаст српског царства. ко би се дакле за прву половину песме 46, која из оваког основног и толико на далеко раширеног сматрања истиче, могло казати, да је „ненаредна“ — ја не знам, шта би могло остати тврдо и цело критици, која тако затвора очи пред унутрашњим основима ствари. Мора се човек и нехотице насмејати, кад помисли, како су стара и колико дубоко укорењена наша народна веровања о суђеноме и судбини, па кад прочита, како их

54

цени и објашњава г. Павић на стр. 13 своје књиге. „Дакако

' В. С. Караџић, Сриски Рјечник, под р. Високи Стеван.