Godišnjica Nikole Čupića

106

да треба пазити на наивност проста пјевача, — говори он. ту — који је у цркви нешто слушао о недокучивих путевих божје правде, па је према томе саставио ове своје верзе. Али за цијело да то могаше пјевач тек у оно касно доба учинити, када се и у народу Лазар узимао сматрати свецем.“ Баш овако његово одбацивање на религију говори против њега и жалосно посведочава, с коликим је знањем или савесношћу предузео тако деликатан посао као што је објашњавање народних песама. У данашњој народној појезији и предањима све што је религиозно, није ни по што скорашње. Религиозне представе, приче, сујеверице и песме, којих није мален број, морају се по језгри својој бацити у прави средњи век, те за то и похришћањена веровања о судбини, исто тако као и представе о небеском и земаљском царству или о посвећењу Лазареву, много се боље слажу с ХУ и са ХМ него с ХУШи ХЛХ веком. Јер су баш Лазара учинили свецем сувремени му обичаји и тадашња литерарна сматрања, по њима је њему дана светачка пошта у црквеним обредима. Нити се ово сме по вољи преносити на познија времена, нити се о истинитости мојега тврђења може сумњати уз јасну сведоџбу толиких литерарних споменика, за које треба да зна барем онај који хоће народне песме о времену Лазареву да тумачи, нарочито данас, када је толиким Филолошким пословима тако јасно осветљена свеза, која народне песме веже за литературу, веровања и сматрања средњега века. Баш у позније доба, на које г. Павић пребацује посвећавање Лазара, није се оно могло догодити. Тада су ослабеле некадашње јаче везе црквено-литерарног уплива на народну појезију, ослабеле су за то, што су се услед народне несреће и страдања калуђери и попови по знању изједначили с осталим народом и постали од прилике онаки какав је био поп Мићо из „Горскога Вијенца.“ У позније су доба и рукописи што развучени, што трулежу и забораву предани, и тек их је наше доба почело из те таме спасавати. Отуда постање свега дубљега хришћанског у нашим песмама