Godišnjica Nikole Čupića

108

је штампан 1867 трошком ученога друштва у Београду (на стр. 96 те књигеј. За тај варијанат стоји истина забележено, да је из Сарајева преписан, али како у Сарајеву као у свакој великој вароши има људи са сваке стране, то ми из поменуте белешке нисмо управо ништа сазнали. И тога је варијанта садржај са свим једнак с оним текстом Хиљфердинговим , те бих по томе и по две три погрешке у језику рекао, да је та песма дошла у Сарајево из Рожаја, Бихора или Полимља, а људи су је тога предела могли научити на сабору у Дечани- · ма, где се она официјално пева. Има и трећи побугарен варијанат те исте песме, по свој прилици из Дибре, саопштен у зборнику бугарских народних песама од Миладиноваца, у ком је веома много дибранских песама. Тај је варијанат штампан у књизи Миладиноваца на стр. 51 под бр. 47. Ни тај варијанат ништа не одступа ни у садржају ни у именима, и ја мислим, да је он отишао у Дибру или у Охрид онако исто, како мало пре рекох , да је та песма могла доћи у Рожај или Полимље. За ту дакле песму ухватио се г. Павић, те излази с мишљењем, да је она старија од песме о зидању Раванице, а то потврђује само довијањем , што му се „главна мисао пјесме дечанске види оригиналнија“, а оригиналност му је мисли у томе, што цар Стефан говори оцу, да не могу оба царовати, него да деле царство, и тада отац, остављајући сину, цару Стефану, све, тражи само парче земље за манастир. Што у смишљању грађевине сестра Стефана Дечанскога помиње Турке, то је истина и г. Павићу анахронизам, али он говори, како „и у раваничких пјесмах није тај анахронизам много слабији; пак с те стране и оне показују, да су такође млада постанка. Главна мисао пако раваничких пјесама није ни по што толико оригинална, као она у пјесми дечанској“. За што се пак све то тако чини, видимо мало касније, где говори: „ја се не могу отети мишљењу, по којем судим, да су пјевачи ову славу или овај собет Лазарев у Крушевцу узели из онаке