Godišnjica Nikole Čupića

Бил“. „Сан је лажа, а Бог је истина, не бих ти се уставио, елуго,

да бих знао не вратит се нигда“,

Стигавши на Косово, и Васојевић Стева срета Косовку девојку на Ситници, а срета по том и Орловића Павла

„на ђогату коњу од мејдана,

· сабљу носи у лијевој руци,

копље бојно под десним кољеном,

деена му је осечена рука,

сав му коњиц у крв огрезнуо“. Васојевић се здрави и с њим, упита за кнеза Лазара, је ли у бој ударио, и Орловић му приповеда, како је започет бој, како је издао Вук Бранковић, и како кнез Лазар љуто куне Вука Бранковића и „некаква Васојевић Стеву“ (Орловић, види се, не зна, да је Стева пред њим). За тим Васојевић завија ране Орловићу Павлу, креће се даље пут бојишта на Косову да би Лазара застао у животу и „да би пре њега главу изгубио“. Тако се пева, како и ови позни јунаци ударају на Турке.

„Па потеже цареву чадору,

да би Лазу жива застануо,

Јоште Лазо у животу беше,

под чадором беседи е Муратом, #

Нагони се Васојевић Стево

баш чадору силна цар-Мурата,

па говори свом цару Лазару:

„Проети мене, прости слугу мога !

„Нијесам те издат наумио,

„веће с тобом мрети у Косову;

„али сам се, царе, одоциио,

„јер је мени књига позно стигла !“ “

Та се чудна сцена, која очевидно није добро упамћена,

али је јако карактеристична, још један пут понавља. И иначе у тој песми, коју није записивала тако вешта рука као што