Godišnjica Nikole Čupića

119

је Вукова, има више поремећених стихова, није јој ни целина потпуно изведена, али је у њој опет сачувано доста црта, којих у другим песмама нема. Познато је пак свакоме, ко се бавио поређењем народних песама, да се често и у најгорем варијанту може наћи по штогод, што је у стању и најбољи текст исправити. Чудна је црта у песми о Васојевићу Стеви, да он, чинећи необична јунаштва, и не мисли да се спасе, да он, сатрвши једне Турке, тражи друге, докле га и смрт не нађе, коју управо и тражи. Још чудније је, да он, нагонећи се к чадору Муратову (ваљда на дохват гласа) јавља се Лазару, а и не мисли да га ослобађа. Штета је свакојако, што ту песму когод није од бољег певача саслушао и записао, алим кроз оваку, каква је, провирује кобна мисао суђенога и судбине, тај црвени конац косовских песама, који чини, те сви јунаци раде у истину све што најбоље могу, али их опет прождире она виша одлука. То и нашу песму о Васојевићу Стеви врло карактерише према осталим јуначким песмама нашим и према познатом и прецизно обележеном типу њиховом. О истој теми имамо још и трећи кратак варијанат од

29 стихова, штампан у књизи Т. Влајића „Србски венацљ. [. Београдљ 1850“, где се пева, како кнез Лазар пише књиге на тридесет страна, да му дође тридесет војвода, и сви му одмах дођоше, осим младог Облачића; али мало по том и он долази:

„Кад је био близу до Косова,

коња игра са четири копља,

које у вис, које у напредак,

огледа та, да л' је добар за бој,

и баца се перним буздованом

у висину плаветнога неба,

пак у руке њега дочекује,

да с' огледа ла л' је добар јунак.

Ал' је с овим Облачићу млади“

из далека ваплашио Турке ;

пак кад дође у Косово равно,