Godišnjica Nikole Čupića

пи

одмах поче бој бити с Турцима, до по дне је три хиљаде сек'о

а од по дне ни броја се не зна, Но кад беше сунце на заранке, он саломи сабљу аламкињу,

пак је баци у корице златне, Кад видоше Турци јаничари, да саломи Облачићу млади оштру своју сабљу аламкињу, | – нагрнуше на њега ко вуци, у сунце зађе, Облачић погибе,

И овде је песма спала на Фрагменат, и издавалац очевидно многе врсте није могао похватати од певача, него их је сам невешто допуњао. Али сумње нема, да је и овај Фрагменат од песама о горе поменутом закашњеном витезу, и тога ради сам га овде и навео.

Све, дакле, заједно узимљући, појетична предања наша мисле : да је било наговештено, да ће се пропаст косовска догодити услед суђенога ; да је увређен Милош Обилић отишао напред у турски стан, те тамо цара Мурата убио; да је Вук Бранковић у одсудном часу битку напустио, и да неко (у три варијанта су три имена: Мусић Стеван, Васојевић Стева и Облачић Раде, а у усменом и старијем предању налазимо четврти варијанат и четврто име захумског кнеза Радича) није стигао на време. Све се дакле стекло на несрећу, и случај и намера. Ова је тема у српским песмама толико самостална и развијена ; с њом се тако згодно слаже страх од закашњења, да ја мислим, да је са свим излишно, што тај круг г. Павић хоће да уништи, и да га стави у службу певању сабора и већа, о коме у самој ствари ни „српска“ ни „хрватска“ песма нити у старије доба забележена традиција што зна. А уз овако живу и јасно обележену традицију о тој ствари критика ће мпого паметније учинити, ако онај почетак „хрватске“ песме о Бушићу Стјепану прогласи или као непотпун,