Godišnjica Nikole Čupića

(а ПНЕ НЕКЕ

ку Брвенице у Лаб. Кад су године 1390 тело кнеза Лазара, најпре сахрањено у Приштини, свечано понели из тога града у Раваницу (како приповеда старо „слово“ штампано у Летопису Матице српске 1874, И, 114), донели су га до града Брвеника, и ту га (сигурно на првом преноћишту) сместише у цркви богородичиној „коју сазидаше сестра му и синови њезини

"Стефан и Лазар.“ Сестра се у овој записци зове Теодосија, и

била је умрла. То значи, да је Муса био умро још пре боја косовског, да му се жена, Лазарева сестра Драгиња, била. по тадашњем обичају покалуђерила, и у калуђерству добила. име Теодосија, па да је пиона 1390 била међу мртвима. Мусић Стеван је, дакле, чисто историчко лице, био је сестрић Лазарев, и како њега још у борбама Лазаревим с Алтомановићем, помиње Орбини као снажна приврженика Лазарева, то је око 1389 он морао бити човек или младић у пуној снази. Ништа лакше, него да њега 1390 за то нема међу живима, што је 1389 на Косову погинуо. Тако је управо песма о Мусићу Стевану готово у свем исторична. Једино би се могло мислити, да ли је баш оп онај закашњени витез, али ја за читаву ту причу не сумњам, да је производ маште народне. Тога ради се најлакше могло мислити или певати, да се баш он закаснио, пошто су му двори били иза леђа српској војсци, јер од утока Брвенице у Лаб до гроба Муратова на Косову нема више од 12 километара. Свакојаких мајдана пуне су могле бити планине између Карановца, Крушевца и извора Лаба. То је Копаоник, на коме је на све стране множина старих рударских останака. Па на послетку и оно, што Вук прибележава, да се за Мусића Стевана прича, да је из Мајдана у нахији пожаревачкој, није без значаја, и не противи се овоме само кад се схвати онако како треба. Браничево, Кучево и Поречка река (предели међу Моравом и Мирочем) пуни су локализације косовских јунака. То ми знамо из Вукове збирке песама, из Милићевићеве „Кнежевине Србије“ из Медовићева описа пожаревачког округа у Гласнику ТУ и из горе поменутог дела Тодора Влајића. Извор