Godišnjica Nikole Čupića

се непрекидно развија до краја, тако да потреба развијања и гранања предмета певачу служи у исти мах као конац, којим он чува целину. Тога ради песма народна најбоље чува основну садржину, а најгоре — имена и хронологијске појединости. Песма н. пр. о Свилојевићу, записана 1663 у Хрватској, на коју г. Павић толико полаже ради њене историчности, са свим је једнака по садржини историјској с песмом. Вукове друге књиге о Јуришићу Јанку; само су имена у песми о Свилојевићу историчнија. од песме о Јуришићу. Једну исту тему певају у исто доба различити народни певачи с различитом срећом, вештином и пространством, према вештини и таленту своме. Према томе. према тој вештини ексекупије појединих тема народне песме, и сам народ онако дели пи штује своје певаче, како у вишем ступњу образованости и образована публика поступа са својим књижевницима. Тога ради смо ми и добили у позније доба толике рђаве зборнике народних умотворина, што су невешти послу скупљачи мислили, да је све „бесцен-благо и бисер“, што нешколован певач уз гусле испева. Враћајући се на главни предмет, и опет истичем, да је јединство предмета или момента главни знак народне песме п главна њена потреба. Ако догађај, који је живо такнуо душу народну, има многе стране, народ ће сваку ту страну певати у нарочитој самосталној аесми. Нарав усменог рецитовања по памћењу не допушта, да се цео таки предмет исцрпе у један мах, и једном од више чланака састављеном целином.

У овоме је сума посматрања плана свију народних песама. С тога су народне песме по правилу одмерене дужине, и ретко и по изузећу допиру известан број стихова, који видимо н. пр. у Максиму Црнојевићу и Бановићу Страхињи. Обадве те, по дужини знамените песме, Вук је забележио од вапредно даровитога певача, старога Милије из Колашина, (херцеговачког). Да лепота стила и онолика речита опширност тих двеју песама не припада ником другом него Милији