Godišnjica Nikole Čupića

133

и личноме таленту његову, показују варијанти самога, Црнојевића и разних других песама. Милијин Црнојевић у Вуковој П књизи 524—567 има 11926 стихова. Штета, што Вук није забележио, колики су му били они варијанти, из којих је белешке за ноте узимао. С. Милутиновић је у својој збирци „Пћваннииа церногорска и херцеговачка. Ланицигљ 1821“ под бр. 70 штампао исту песму с истим планом у главноме, од Живаља Марковића са Кчева, из Велестова, у којој нема више од 87 стихова. За песму о женидби Влашића Радула, која броји 196 стихова, Вук (Ц, 520) наводи, „како се он оженио "из Црне Горе синовицом Ивана, Црнојевића. У Црној се Гори ова женидба и пјева и приповиједа много пространије, и врло ми је жао, што нијесам могао добити никакве пјесме по реду“. За горе поменуте обадве најдуже песме народне, о Бановићу Страхињи и Максиму Црнојевићу, Вук каже у предговору к четвртој књизи издања, од 1823—1833 године, да их је обе још од детињства којекако знао и по том од много људи слушао и преписане имао, али му 'ни једна није била са свим по вољи, док није наишао на старца Милију. Ко год да себи труда, да пореди варијанте различитих народних песама једне с другима, видеће, да се у песмама не чувају ни речи ни реченице (па каткад ни имена), него главни распоред и садржина, па тај, мање више, свуда једнак остаје. То потврђује и позната песма о Свилојевићу и Јуришићу; то је правило и за све остале. Ја познајем на десет српских (две су из прве поле ХУШ века) и близу толико бугарских варијаната о предмету, који је у песми о женидби Душановој. Они се разликују и по именима, и по дужини и по песничкој снази и смишљању, којим су изведени, али је садржина, потпуније или непотпуније сачувана, свуда једна иста у основи својој. Ко је иоле мислио о животу народне појезије, тај ће знати, да је народна појезија. и пре пет стотина година била у свима главним знацима (по принципима творења и живљења, не по садржини гледећи) онака, каква се затече у почетку овога века,