Godišnjica Nikole Čupića

134

те чега у њој није тада било, није га могло бити ни пре пет стотина година. Ми пак сад познајемо већ толики број народних песама и познајемо их из времена довољно дугог, да оваке врсте закључке можемо већ са свим поуздано изрицати. Пошто, дакле, међу данас познатим народним песмама нема, ниједне, која би одступала од крајње простоте свога плана, и замишљаја, не може бити никаква разлога, да то допустимо за песме о боју косовском, спеване одмах после боја. И тако се природним начином и с те стране показује као немогућна онака песма о боју на Косову, какву нам г. Павић својим васпостављањем прик»зује. Ја овим не тврдим, да је план његов заметен или сувише компликован, али и онолика, компликација већ прелази круг компликације народних песама. Нити је, дакле, могло бити онаке једне велике , одмах после боја спеване песме о боју на Косову, као што је замишља и тражи г. Павић, нити се могло распасти оно, чега није било, те по томе није ни чудо, што је он с оноликом натегом морао доказивати живот Фрагмената те замишљене велике једне песме, и што га је тако доказивање морало одвести до онаке насилне анализе садашњих народних песама о боју на Косову.

Промотривши пак начин, којим живе и преносе се од колена колену и из века у век народне песме, ја мислим најпре и најпре, да ми данас немамо никаква стална ослонца, помоћу кога бисмо могли пронаћи, како се о боју косовском певало одмах после њега сама. Ја једино то мислим, да је о боју самом и о догађајима за бој везаним одмах постало више различитих песама. У томе ме осим унутрашњих разлога, горе наведених, утврђује још и целокупно ондашње стање нашега народа — феудна и у једно провинцијална поцепаност народна. Сваки је крај интересовало нешто друго; а што је који интересовало, оно је и опевао. Песма о смрти мајке Југовића морала је постати у држави каква властелина (да не тражим баш Југа), где се догодило нешто налик на оно.