Godišnjica Nikole Čupića

/

142 |

жестет мужен сконхђ;“ њих двојица излазе на мегдан, и Милош Вука обара с коња. Овога ради Вук Бранковић стане опадати Милоша у кнеза Лазара. Прилика се да, те кнеза, Лазара, о томе некако и увери. Ивана Косанчића, као знаоца обичаја и језика турског беше кнез Лазар послао, да уходи војску. Њему на сусрет изиђе Милош, да му говори, како ће извештавати кнеза и како ће му ствар мање страшном представљати. Вук, надајући се томе, и знајући за што управо Милош излази пред Ивана, обрати на то пажњу кнеза, Лазара, тумачећи Милошев излазак на сусрет Ивану у смислу свога опадања, те опет увераваше кнеза, да Милош шурује с Турцима. За тим се приповеда о вечери и о здравицама на вечери; Милош одлази, те убија Мурата; рањен Мурат наређује бој, и глас о нападу Турака долази Лазару на служби у Самодржи цркви. За тим је прича о томе, како се заметнуо бој, како је кнез Лазар мењао коње и упадао у ловачку јаму, прича, која се чита у Цријевића и Орбинија, и коју је Троношац извадио из Орбинија.

И ово дакле казивање Троношчево, у ком је на језгро Цријевића, узето из Орбинија, онако, како га је он умножио, нанизано још нове грађе из ризнице песништва народнога, показује нам, да су песме о боју косовском у време Троношца биле у садашњем стању, т. ј. у стању посебних самосталних песама. То се види отуда, што се не може ни замислити народна песма, која би певала бој косовски оним редом, којим га Троношац приповеда. Ту видимо једну за другом приповеђене самосталне песме о Бановићу Страхињи, кнезу Радичу, мегдану Вука Бранковића с Милошем Обилићем, о вечери и катастрофи косовској.

Сад ћу прећи још на један извор рукописне српске књижевности, који је г. Павићу остао са свим непознат. То је рукописна Прича о боју на Косову, коју је по рукопису Српског ученог друштва бр. 30 штампао П. Лавровски у „Чтенима вљ императорскомђ обшествћ исторји и древностен росешскихљ