Godišnjica Nikole Čupića

143

при московскомљ университетћ, 1860, 2.“ За њу је знао Ј. Рајић, јер је помиње, и понешто из ње саопштава на ономе месту своје историје, где говори о косовскоме боју. Преписи, које ја познајем, нису старији од првих година друге половине прошлога века 2, има их доста. Њом се служио при опису битке косовске и писац Срећковићева, „Родословил царе србскихљ“ штампана у Гласнику ХХТ, које, по уверавању извреног познаваоца ових ствари, поштованога г. И. Руварца, није ништа друго него рђав извод из познате хронике Ђурђа Бранковића — али сама хроника пе показује, да је и 5. Бранковић ту Причу о боју косовском познавао. Она је дакле од онога у Родословије унесена, који га је по Бранковићу састављао. Прича дакле мучно може бити старија од треће и четврте десетине прошлога века (1720—40), а није ни млађа. Пошто је та прича писана чисто по народним песмама, то нам је она, у стању показати стање косовских песама у првој трећини прошлога века. Она је дакле доста блиска, времену, у које су и Дубровчани бележили евоје преписе косовских народних песама.

Рукописна та прича има различита имена. Рукопис Српског ученог друштва бр. 30, којим се послужио П. Лавровски, носи наслов Житте улра Ладлра, један рукопис, преписиван у Сарајеву 1788 године, има наслов Покести од житил. кнеха Ла ћара н пегоке конкоде Милошх Овилнул н остале српске ске господе кон Бида ид пола Косокз. Један рукопис, који може бити из 1745, има наслов Житне кнехл Ладара н конкоде Мнлоша Ковилића и остале србске господе покестн. Прича почиње оним, што је у Вуковој 32 песми П књ,, где се пева, како је Лазар служио Душана, и како га је он оженио ћерком Југа Богдановића. За тим се казује, како су се Милошевица и Вуковица завадиле, гледајући од двора Лазарева, како кнез Лазар јаше к двору, метнувши себи с десне стране Милоша, Обилића, а с леве Вука Бранковића. Вуковица се томе зачуди, а Милошевица одговори : „да не зна наш кнез Лазар Милоша,