Godišnjica Nikole Čupića
149 ~ 5 на Србе, али то певач заборавља, те пева, како је Лазар чуо га о делу Милошеву, како га је жалио, и како су га и браћа Ми Југовићи жалили , па наређује, да се сутра удара на Турке. "ан Ту Вук изда с Бошњацима, за које ова песма пева, да их је је: он предводио. Кнез Лазар гине у боју, глава му побегне у а бунар, да је не би уграбили Турци, а Страхинић бан, који +
ју је бранио до послетка, трчи у Крушевац, да чува кнегињу Кр ка Милицу и Обилићку. Оне га сретају, и он им казује, како се џ а свршио бој. За тим царица иште од Бајазита допуштење, да ха
„ ~
оде до Косова, те да обиђе разбојиште. Бајазит јој то допу- мај шта, она се креће, налази на Ситници девојку, која је на дан
у
боја белила платно, па приповеда кнегињи утисак боја и казује, шта је већ из воде извадила. На самом Косову кнегиња Милица налази у животу рањенога слугу Видосава, који је цара бранио, узима га на крило, и он-јој казује где је ко погинуо; о она га по том меће на кола, те тако сва она места обиђе. Песма за се завршује тиме, што глас из облака упућује кнегињу Ми- | лицу, да одмах узме из бунара кнежеву главу, да после три године дође по тело, и да не жали Лазара, јер се посветио.
Штампање те књиге Петрановићеве водило се под мојим надзором ; и у то време, у самом почетку моје научне радње, кад сам на народне песме гледао с много више ђачког пије- : тета а с много мање критике, написао сам у предговору к и томе зборнику, да ова песма „на много мјеста показује, или да јој није добро сачувана старина, или да је из новијега. време- 2 на, у којем надвлађују стихије са свијем супротне стању, које треба за постанак, развијање и чување народних пјесама.“ У то време још није био познат начин, како су купљене те песме. Скупљач је то казао накнадно у трећој књизи његова зборника, који је 1870 у Београду штампао. Главни певач, од кога Петрановић има своје песме, јесте Илија Дивјановић. За њ он каже на стр. УП, да је „доста пјесама научио од пок. Стевана Голијанпина, а њеке запамтио и ручно преписао од Стеванова сина Николе,“ На стр. ХУ каже Петрановић, да је