Godišnjica Nikole Čupića

је сл —

Кад се овако могло мислити о тој песми пре него што је скупљач показао начин, којим је дошао до своје песме, јасно је, како ће бити наше мишљење после оног саопштења. По томе је Илија Дивјановић већ полу књижевни, полу народни певач, те ма да се каже, да је он песму о Косову преписивао од другога певача, о коме ми, у осталом, ни толико не знамо, опет нас критика песме најбоље упућује шта треба, о њој да мислимо. У њој се може наћи која стотина врста, за које се може рећи, да нису потекле из уста народнога пе-, вача, толико је дикција у њој поремећена. Садржина њена не меће је у ред ни с једним варијантом оних старих косовских песама, којима за садржај којеоткуд знамо од ХУ века до Качића. Једино старије у њој јесте певање о баби, помоћу које су Турци ухватили Милоша Обилића, и певање о шетњи кнегиње Милице по Косову, која нас, и ако више спољашњим начином, опомиње на песму 7 Миклошићеве збирке. Ако бисмо дакле и одлучили, да макар и у основу примимо ову песму за песму народну, она собом не би могла сведочити, да је последња рушевина једне велике народне песме о катастроФи косовској. Она би пре могла послужити као потврда онога, што и из свега, осталога као последак излази, а то је, да су допста песме о пропасти на Косову живеле те развијале се у кругу самосталних песама, па да су у последње, могли бисмо рећи у наше време, и народни, књижевним дахом додирнути, певачи огледали , да у њима целину потраже.

Ако пак, и с ове тачке још једном погледамо на теоријску основу г. Павића, она се не потврђује; ако ли овај, свако“ јако народу самом најближи оглед сабирања косовских песама у целину омеримо о његов, видеће се, колико је далеко оглед г. Павића од огледа Елеза и Дивјановића. У осталом, дужност ми је крај толике корбе признати, да ово последње поређење, узето чисто уметнички а не с погледом на научну рестаурацију нечега изгубљеног, не испада па штету г. Павића!