Godišnjica Nikole Čupića

152

Ш

Још је једно гледиште остало, а то је гледиште критике текста народних песама, које студија овога круга умотвора никад не сме из очију изгубити. Народне песме ја сматрам само по томе као различне од рукописних (или штампаних) књижевних дела, што се текст њихов чува усменом традицијом, а текст књижевних дела писањем. Познато је довољно, како је у издавању старих дела много стало до критике текста, до доброга рукописа, или, ако такога нема, барем до већег броја рукописа, да би се међу разним варијантима могао наћи бар приближно прави текст. Познато је и то, како се често у најрђавијем рукопису могу наћи поједини драгоцени исправци за рукописе, иначе у свем најбоље. Иста је ова природа посла, иста ова процедура издавања још у јачој мери потребна при издавању народних песама. Тај задатак је у осталом међу свима скупљачима наших народних песама познавао како ваља једини Вук Ст. Караџић, те отуда и јесте његово издање класично и ненадмашено, те отуда и издања најбољих осталих скупљача јесу према издању Вуковом гола

· неурађена грађа, која је ипак за испитивача често драгоцена, ако је само верна. Но у колико је овај недостатак очит у свију скупљача, који су радили после Вука, у толико испитивалац мора жалити и на самога Вука, што нам није још више казао о својим певачима и варијантима, и што није од ових последњих барем главније у целини издао, или што нас о њима није опширније известио. Али за тај недостатак, који се живо осећа тек данас, кад се почиње научно изучавање народнога песништва, имамо ту сјајну награду, што нам је Вук у своме зборнику дао критичке одабране текстове, текстове, у којима се нема о што запети у погледу ситне критике текста. Напротив у других, па и у најбољих купилаца народних песама ретко је наћи комада, у коме не би једна