Godišnjica Nikole Čupića

су тражили крвнину. С тога је крвник доста пута утекао у другу наију докле се не заборави за зло, па би после дошао, и нико му се није ни вешт чинио, осем рода онога погинулога. А с родом се морао мирити, да не би они њега, убили. И ово мирење чинило је најчешће и најлакше село. Најобичнији услови за мирење, били су: да убилац плати роду убијенога, колико нађу људи да је право, и да су с њима окуми или их побратими. 2

Кад ко кога самртно обрани, рањенога док је јошу животу питају људи: прашта, ли своме убилцу 2 пи ако опрости убилац је на миру.

Два се момка живела као браћа ; на сабору седну један до другога да ручају. Једноме се окине пушка у појасу и онога другога убије на место. Село, знајући за лепо живљење њих двојице, моли род убијенога, те убилцу опрости, и он остане на миру.

Ј едни су сватови излазили из цркве: један од њих изађе

· мало раније и избаци пиштољ да огласи свршетак венчања.

Зрно удари у плочу, па одскочи, и младожењу који је у тај мах излазио из цркве, погоди у чело. Он падне мртав. Млада, оде оцу. На молбу села, отац младожењин опрости убилцу.

Пошто се крвнина увек тражила од села на чијој је зем– љи нађен мртав човек, то је свако село добро знало где су границе његовом атару, да се одмах види на чијој је земљи пала крв. А бивало је, да људи из једнога села упрте ноћу погибаоца и пренесу на земљу другога села, само да отклоне глобу од себе. !

Негде су Турци наплаћивали крвнину од села и кад буде убијен брав или скот у селу.

' На атару села Доброселице, у Левчу, убије слуга Турчин свота господара, спахију Мусулина. Кад се потражи крвнина, Доброселичани се одреку земље на којој се нашао мртав Турчин. И крвнину плати суседно село Сиљевица. Доцније, за српске