Godišnjica Nikole Čupića

218

ких пара купи по печеницу онима који немају шта да пусте у општински жир (Јасеница).

Кад се види да је гора родила, и да ће бити жира више него што може сеоска стока појести, онда кмет са селом одреди: колико се може пустити у жир стоке из других села, која имају више стоке а мање жира. Ова странска стока зове се нагоница, а и новац који се плаћа за жир који нагоница поједе често се зсве нагоница — или жировница. Ту се углави колико се може пустити нагонице, пи колико ће нагоничари платити жировнице.

Нагоничар дотера своје свиње у општински обор; ту се преброје, урежу у рабош, и газди се да пиле. После тога, одведе га пољак у планину, и смести онде где му је казано. Нагоница се пуштала, по погодби : до Лучина дне; до Божића, до Св. Саве, итд. Наплаћивало се жировнице како где, али се обично узимало 32 паре од домаћега брава а од трговине по 12 гроша од пара вепрова (Лепеница).

у Тимоку по 10 пара од брава.

Негде се од нагонице узимао десети брав „за омршај сиромаха“ у селу чија је гора (Смедерев.).

У Сретењском уставу (од 1835, чл. 129) Кнез Милош је нашао за потребно да „све сеоске шуме и горе дотадашњих алија, огласи као добра општенародна : сав народ има права уживати их. Заграђивати их не сме нико: ни поједанац ни општина. !

Осем тога, општине су имале власт да наплаћују неке глобе у своју касу, на прилику, кад ко не дође општинском суду на позив, " кад тражи да му се што потврди, или да се напише извештај већој власти.

У неким селима имали су још одавна кошеви у које се збирала храна, као остава за гладне године, а 12 Марта 1836, Кнез Милош заповеди да се таки кошеви пограде у свим оп-

' Зборник ХХХ, 19. 2 Збор. Ш, 48

У МУ АЕ. 4 Ро УЉУ иу ' „ђе“

ка %