Godišnjica Nikole Čupića

221

прихода издржати све учитеље основних школа, па још да му остане знатан део дохотка на увећавање капитала.

Постављена у стање да располаже тако обилним Фондом, државна, је власт, после тога, могла да не тражи од општина никаквих других жртава у име учитељске плате, а, на, тај начин, није јој требало ни општинско учешће у питањима која се тичу учитеља. Тако је некако само од себе дошло државној власти да сама поставља учитеље.

И одиста закон од 22 Августа 1857, каже:

„Учитеље поставља попечитељство (министарство) просвете по сведоџбама школским, или по испиту који се полаже пред комисијом, у самом министарству. Општина се ништа не пита: Њој се пошље учитељ из министарства; нема ли министарство кандидата, школа стоји празна: општина се већ о њој не брине: „има ко се за то стара«“!..

Према местима у којима су школе, законодавна је власт одредила и величине учитељских плата, поделивши их на 6 класа, од којих је [а класа имала 200, а УГ“ 100 талира.

Општине се, дакле, нису питале ни кад се одређивала, величина плата, нити су се питале, после, кад се која плата, давала коме учитељу.

И за то их није морала глава болети: „има ко се за то стара,“

Општинска се власт звала школи у помоћ само да каштигује оне ђачке родитеље, који своју децу не шаљу уредно у школу (до 1—3 цванцикај, или оне који својим ђацима неће да набаве књиге и друге потребице (од 3 —6 цванцика).

На тај начин је свима општинама без разлике сужен правни и практички утицај на унутрашњи рад школе и на њенога учитеља. Од општине се тражило само оно што је било дужност спроћу школе, а прећутано је све што изгледа као право.

Остала је још она власт коју су имали они местни „управници школски“ по закону од 23 Септембра 1844, који се

15