Godišnjica Nikole Čupića

> > ср

чиниље којој, у питањима, о основној школи, припада, ако не прво, за цело друго место. Чиниља је та сама дотична општина.

Из онога што је довде казано, видело се да наши закони досад нису јасно одредили ни сам опсег школске општине, а камо ли да су уредили њезин утицај на школу прописавши организацију општинске сарадње у питањима школским.

Оно власти што су, по два ранија закона, имали мбсни школски управници, уништено је овим последњим који данас важи, те тако данашњи школски стараоци (у најновије време зову их тако) имају дужност само да се брину о економним потребама школе: а за рад у школи они нису „надлежни.“

Искључени из учешћа у свима питањима школским, мештани сад често гледе на школу као на неку туђу уста"нову која није живи део општинскога им организма, него као каква, тек за време, смештена ту државна институција, а школска општина опет, не имајући уређене организације за рад, оставља много пута школу без преко потребних услуга, као, на прилику, без послужитеља који негде по неколико месеца не може да добије своје заслуге с тога што га једно село одбија на друго, а друго на, треће, докле се њему не досади те остави и службу и заслугу, а други се, после тога, не ће да прими.

То је тек једна између многих рђавих последица од неорганисаног и оног малог утицаја који је остављен општини да га има на своју школу. Али ће далеко замашнија бити она која долази од неприпознавања природног општинског права, у питањима о школи. Нема сумне да су многи у нас већ поодавно опазили један веома немио појав, који се понавља, тако често. Људи начине красну школу, ограде је, оките, и напуне децом у први мах. Не прође много, а број ђака почне опадати тако да се најпосле мора школа да затвори |Тучково, Цветановац, Мачкат, и друге).

Немилу појаву томе биће јамачно више узрока, али међу њима мучно да није највећи то што људи, по природи својој,