Godišnjica Nikole Čupića

230

престају волети оно што престане бити њихово ; што је у туђој власти и што, кад је добро — други се њиме дичи; а кад је рђаво — другоме неком образ црвени (ако може;).

Немарност та не само да уди школи и школовању,' него је веома убитачна за опште државно или грађанско васпитање народно. Грађанин се, на тај начин, отпађује од својих дужностћ, и одвикава од својих права: што треба да чека сам од себе, он очекује од некога другога ; па с тога или немарно трпи све што му дође од некуд са стране, или гунђа и виче онде где места није. Ако је истина, да је најбоља она управна, система, која спрема грађане да своје послове сами врше, онда је старање о школи својој не само један од најприроднијих послова сваке општине, него је још и најзгоднији да се у њему грађани уче вршити своје послове сами.

Најпосле, има још један врло озбиљан разлог који нипошто не треба сметати с ума, кад се води реч о основним школама. Прирез школски плаћа свака пореска глава: хиља-

! ТГ. Настас Јовановић прича ми ово дана ево ово: „Био сам летосу Паризу на изложби, вели ми он, па, пролазећи, са женом и сином, кроз неке школске одсеке, устависмо се да се нагледамо дивних напредица које је срећна школа учинила. Ми смо говорили српски, док тек к нама приступи једна жена и рече:

— Господо, ви сте Срби; ви мени учинисте велику радост, јер поодавно нисам чула својега језика.

— А одакле сте ви, госпо, упитасмо је ми.

— Из Панчева, господо; ја сам учитељка тамошње основне шкоде. Општина ме је послала у Париз, да видим на светској изложби бољитке које је стекла наука и искуство за олакшицу у школском раду, па да од тога донесем што могу у Панчево. Ево да видите што сам одабрала!...

Ето шта је учинила једна српска општина која је још под притиском туђинске власти! Наша ни једна није, бој се, ни поумила да то учини. Ми смо већ толико успели у централисању да би нам, на тако што, била прва реч

— Има ко се за то брине; то није наш посао!.....