Godišnjica Nikole Čupića

281

шлост, али срцем не. Класицизам више сити радозналост, него срце. Он не годи младим народима. Остарели народи подгревају га данас, да своје охладнело срце згреју. Стар се дружи са старим, ма и туђин био...

Јачи утисци дуже трају. Светлији појави даље се виде. Има их, који вековима живе и вековима заносе и очаравају. Појави најдужега века зову се у историји књижевности класични. Они се кад тад рашире из онога краја, у коме се јаве, и у друге крајеве; и свет им се дуго диви и дуго их ужива. Тако су велика дела и имена старе грчке и римске литературе продрла у нове европске народе и дуго их време удивљавала, хранила и разгаљивала. Отуда и име „класично“ припада у ужем значењу само тим двема литературама. Тако се данас разносе велика дела и имена инглеских, Францеских и немачких научника и песника по оним народима, који су тек настали да живе.

Наука није прорачунала век сунцима литерарним. Али може поуздано казати, да ће једном доћи време, кад ће се охладити. И великом Шекспиру доћи ће онако време како је данас Софоклу. — Дакле то је тај славни Шекспир! говориће се некад с хладним дивљењем. Кад се увелико измене све прилике живота кроз векове и иљаде година, онда се морају изменити и узроци, који веселе, раздрагавају који срце дирају. И они, који се данас преко историје одушевљавају песницима класичности, налик су на оне, који лепоту природе кроз прозор уживају. А могло би се учинити и горе споређење.

Мања се светила гасе раније, тек опет имају свој век. Од класичних литерарних појава до свакидашњих, као год од великих епохалних историјских појава до обичних појава свакидашњег народног живота, спуштају се дуге лестве историјске. Сваки човек не мора ићи њима; историк мора. Историк се литерарни мора успети до највише пречаге и опет спустити до најниже. И на томе путу мора он често да