Godišnjica Nikole Čupića

=

284

Око 7 година пробавио је Сима учећи се у та три места; и то му је било све право школовање. Један биограф! вели, да је науку, прешавши у Србију, у Београду продужио; али није прилика. Помињући онако одушевљено у Сербијанци прву школу београдску у ослобођеној Србији и прве њене учитеље и ученике, Сима би, зацело, с поносом и себе као ученика споменуо, да је њен ученик био. У песми „Основаније учишта“ он спомиње, да је та школа била подигнута поглавито ради тога

Ту да с уче нови свештеници

Бит' пастир ма достојнијем жезла

Над душама Израиља српска. Така је, вели, била школа Доситијева; а доцније је Југовић добио допуштење отворити школу

Учит' чему, тко год хоће, радо,

У истог је и Вук Јадранине

Ближе с' позно с књигом и са собом... У то букне устанак у Србији. Родитељи Симини пређу у Србију. О њима пређе и Сима. Одмах га сенат узме за свога писара. Али он није само писаровао, него је и у бој одлазио. Као писар сената, и ако још врло млад, имао је прилике да упозна све знатније људе онога доба, војводе и сенаторе, а и све боље јунаке, војујући и сам, виђајући их у сенату и за њих разбирајући. У Сербијанци вели сам на једном месту: фу оно сам вријеме ја писарем ту био, и, не знајући на што ће ми, све сам ипак испитивао и услађивао се таким — расказивањима“. — Кад је Младен чувенога јунака, кнез Максима из Старога Влаха, бацио сасвим невина, а још рањена, у тамницу, Симу је то расплакало ; те вели:

Нит' му (кин, Максиму) ико већ помоћи могне

И писарче ,. . неко подозрели

Кнезу своје што сприложи сузе,

' Др. Ј. Суботић Дебтникљ Џ, 564.