Godišnjica Nikole Čupića

291

дини, Сима је кашто пуштао срцу на вољу. Али се ни тада није разлевао у мека, болесна осећања. Дах му је и онда крепак, хладовит. Ево на пр. песме: Мило робство (земни рај):

Живи огањ тугу моју распали,

Глас из мене кукавице измами, Досадашњу м к слави вољу угаси; Даница ми веће ерцу не сјаје,

Не пјева ми рајски славуј душици; Јавор гране нека шири коме зна,

Мјеста мени ни под њиме не има,

А камо ли у вр бора зелена,

Ластавице слави — тица другога

Нека дјела пјесном јавља. евијету ;

Нек се глава другог дичи звјездицам, Грдна смртца нек се кити киме ће:

Моје прси заузео коледо,

Смјеђу косу распаун'о винко ми,

Љубица ми дражи крвцу испила,

Роба себи задобила вјечнота,

Јуначке ми остригла је бркове, —

Њој ти живим, њој ћу мријет собом свим. Талог винка бити ће ми покровом, Шкиркиње (булгарке) ли бела дојка узглавак, Рај нашавши што ће мени пара-рај2

Ах ! рујно винце и љубавна стрелицо, Вами с' једва светске бриге избавих, Ваша радост мноме пјева махнито.

Још ме само овјенчите очицам (лозицом) — | То је слава немарноме за боље.

Кад ластаром лоза својим увехне,

Одма слава поклонике ишчезне,

Што ли ће ми кад ме веће нестане !

Овако је певао Сима, кад му је песнички дар био потпуно слободан, кад се оно мало књиге и школовања у детињ-