Godišnjica Nikole Čupića

292

ству прекувало било с искуством, борбама и патњама младачкога века, кад на њега не утицаху ни сувремени правац наше нове литературе, ни општи правац европске литературе, ни потребе отаџбине, — а у веку младости и у безбрижној самоћи... Али млађани век Симине појезије не траје дуго. Сима га је сам прекратио. Љубав према себи п љубав према ближњему — у најширем смислу — чини човека. У неких је јаче развијепо прво, у неких јаче друго осећање. Облици пак, у којима се оба јављају, различни су; јер нигде у свету нема апсолутне једнакости. У Симе је јаче било друго осећање; а прилике га развише у екстрем. Сима се бојао субјективности, стидео је се. И оно мало егиозма, што га младост даје, он је прекратио. Тај жалосни појав видимо и у обичном животу. И васпитни систем често гаји то нехармонично развијање; и у свету видимо пуно неразвијених људи. И оно су прави јадници, који младост прескоче. Али у мразним временима преврата и љутих бораба народних смрзне се у друштву људском она топла струја шале, забаве, весеља; и нараштаји, што се тада роде, остају без младости. Сетна збиља удари свој печат на ведра чела детиња и остави белегу на свем народу ... Тако је време било у нас у почетку овога века. Таким је узроком Сима доцније прешао к епској и драмској појезији, које нису биле ни према његову дару ни према његову образовању. Чинило се Сими. даће га лирика одвести к егоизму, да неће бити моћна, да добра твори. За то ни ових првина није за живота штампао. За то није ни певао доцније лирских песама; а што је певао, то је било слабо. Угушивши у себи природно одушевљење, одушевљење свога дара, он се после вештачки одушевљавао за оно, што му се чинило да је добро. Љубав ка општем добру турила му је срце под владу разума, који није имао среће да се потпуно образује и еманципује. Он је врелу свога дивног песничког дара градио вештачко корито, мењајући га сваки час према потребама и приликама и према своме образовању. Старо корито зарасте у трње, а