Godišnjica Nikole Čupića

У опште речено саопштавање лепе књижевности међу новим језицима лакше је, него превађање са класичких (грчког и римског). Данашњи народи својим погледима на разне ствари, као и логичким меканизмом својих језика сроднији су међу собом, него са старим народима и њиховим језицима. Стари језици су богатији у граматичким облицима, они су пуни оних речи које филолози зову полионимима и синонимима, они су у својим синтактичким турнирима много различнији од данашњих језика, они су били способни за известан начин писања, за који модерни језици нису; према том су

стари народи имали различна укуса у појезији и лепој књи- |

жевности, у којем ми не налазимо лепоте, или га не можемо да навикнемо, за то, што наш језик нема оне способности или особине (зовите како хоћете), коју су стари језици имали.

Та удаљеност модерних језика од старих и данашњих погледа од старих, даје тешкоће које осећају они који се баве превађањем класичне литературе, и за то се и тражи и каже, да ти људи морају дубоко познавати не само класичке језике него и своје рођене. Из руку песпособних преводилаца изаћи ће само нагрде ориђинала.

Да оставимо све друге тешкоће превађања из класичких језика, ја ћу навести једну, која тако рећи има своју историју у модерној јевропској књижевности и о коју су се, по мом мишљењу, оломила крила и оно мало наших бедних покушаја пренашања класицизма пре тридесетину година, коју тешкоћу ондашњи наши књижевници нису могли победити поред свију својих напора, те су њихови радови изишли права нагрда, те као такови нису могли живети већ су остали затрпани у првим свескама, „Летописа“ и на другим местима.

Познато је, да су стари песници у мерењу својих стихова држали се као основе дељења слогова на стопе, при чему су пазили на дуге и кратке слогове; први су квантитативно

трајали у времену колико два кратка слога. Тај су посао они

звали бројањем (слогова), ритмом, а по ритму писали су сви

· "Е З- 4 4 4