Godišnjica Nikole Čupića

НМВ УЗИМА. - 2 ф Љи . У „а:

19

Прилог 2 к записнику састанка одбора задужбине Чупићеве

од 1 Новембра, 1877

Господине председниче,

Одавно је речено, да преводи не могу бити верна слика ориђинала. То је истина по најпре, кад је реч о пренашању појезије и у опште лепе књижевности из једног језика у други, где су мисли и језик, рекао бих, у интимнијој вези него у делима строго научним, где ствар (садржина). апсорбира пажњу читаочеву и дигне је мало од речи у које су мисли обучене. Ту се најпре тражи јасност, а лепота писања споредно је захтевање, докле у појезији реч и мисао у један исти мах обузимају душу човека онако као што вештачки табло, или статуа својом материјалношћу и својом идејом у један исти мах дејствује на наша чула п рефлексију. Зато су велики вештаци на пољу лепе књижевности увек имали великог уплива на језик, као и језик на образовање њихово. Језик је њима давао гипку или грубу грађу, а они су опет потпомагали селекцију појединих дијалеката (Данте), или речи (Шекспир).

Зато опет сваки народ има своју ориђиналну белетристику и појезију, а велики књижевни вештаци имају своје ориђиналне црте. |

Чисто научна дела нису никад губила што преласком из једног језика у други, а лепа књижевност пренашана губила је увек нешто. Вилмен на једном месту уподобљава тај губитак оном мирису, који цвет изгуби, кад који час остане откинут од своје стабљике. Разуме се, да тај губитак ориђиналности може бити већи или мањи. То зависи од сродности племена и језика, из којих се што књижевно преводи, зависи од дела, а зависи од талента преводиочевог и његова знања оба језика, оног с којег преводи и на који преводи.