Godišnjica Nikole Čupića

330

половина је Симине заслуге. Песник-педагог могао је свога ђака само песником начинити; а песничка душа Његушева није могла ни пожелити бољега учитеља.

Владика је задржао био Симу на Цетињу, да му учи синовца Рада, потоњег владику-песника, Петра Петровића П Његуша. Али му се после неког времена, не свиде педагогијски принципи Симиии, те Рада пошље у Далмацију, а Симу задржи као секретара свога и даде му да пише историју Црне Горе. У чланку Петар Петровић ПИ. Његуш, песник српски, испричао сам, како је Сима Рада учио. Сам Сима причао је о томе овако; Ја сам се — вели — мислио, како ћу васпитавати будућега господара Црне Горе, па смислим овако: ова је јуначка земља као Шпарта, па и владара треба по шпартански васпитавати. Па тако је и радио. По летњој жези ходила би оба боса по оштром, шиљастом камењу дотле, док не би ноге искрвавили! Или би гологлави на жестокој припеци летњој лежали и у сунце гледали дотле, док би најдуже могли издржати итд. А стари владика желео је, да Раде што научи; и шпартанска метода Симина учинила му се непотребна. Али пошто се Раде из Далмације вратио, и по смрти владичиној, Сима је, по свој прилици, и опет своје учитељство продужио.

У Црној Гори Сима није био престао певати. Тамо је написао трагедију Милош Обилић, која је одмах на енглески преведена ' и Дику црногорску; а купио је и народне песме прногорске и херцеговачке. Све ово, и песнички живот његов, и песничке лекције његове, и песничко, чисто, одушевљено срце његово распламтеше у срцу Његушеву ону божанску искру, која би се без Симе можда угасила под владичанском митром.

Око 1832 године дође у Србију. После дванаестогодишњег путовања врати се опет у своју праву отаџбину, за коју се борио, о којој је највише мислио и певао, у којој је и умре-

Апп Вопе, Кигуше