Godišnjica Nikole Čupića

о је 2

заслуге нема. Сима узбуђеи запуши му уста: „Вујић је од старијих књижевних поборника; нека га нико не дира. Писао је много; забављао је свијет што чита докле други не дођу. А налази се по који бисер и код њега. Највише је од Срба путовао; — то је заслуга за српство и човјечанство“.

Бујна и заносно одушевљена, а безазлена и поштена песничка душа — то је Сима. У свакој песми, у сваком делу његову огледа се вазда један исти карактер. И прозни његов стил, који је узгред у неколико ситнијих примера овде изнесен, врло је ориђиналан. По њему се одмах може познати песник Сербијанке. Тај је стил отегнут, таман, па ипак једар и врло појетичан. Још има у њему нешто безазлено, доброћудно, што га обележава и што га чини стилом. Јер стил мора имати свој белег као људи ћуд. Људи без ћуди добри су за дипломате, али будимо вазда на опрезу од њихова карактера. Интересантно је то, што је прозни стил Његушев сасвим налик на прозни стил Симин. Обојица, тако рећи, немају прознога стила. Обичан говор иде им тако мучно као коњанику пешачење. То се често може видети код лирских песника. Ево једног повећег примера прозног стила Симина из Историје Сербије од 1813—1815: у

„Сад су већ и оне, како и све остале нахије почеле сву теготу и грозу јарма и бича варварскога опажати, које' но је Милош најприје са собом предао био Турцима, премда тога ничега оне од предаје досаден зазнавале нијесу, а сравњавајући оно и ово своје стање међу се; што више почну се и неке добре спахије отуђивати своје раје, и узмакну чувати је и заклањати од самовољства зулумћара новије и горије, а млоги су с овима и пристајати прегли. И тако ти опета они Серби, који су се били у буну Хаџи-Проданову недавно помијешали пак се чрез Милоша испредавали, почни изнова, и на скоро зазирати од свакога и врдати од исте своје куће и чељади, те у саму се дивину, ил у ноћне тумарајуће хавети и страшила преобраћајући. Овда су већ млоги тајне и