Godišnjica Nikole Čupića

281

Пређосмо Војинов Рид, Вршник, Треске, Меџит, Просеник, Раскрсје, Гнојиште, Бесну Кобилу, Краварник и дођосмо на Барје.

Барје се зове један бугарски заселак од“ кућа. Он је лево од планинскога бћла, дубоко у дубодоливи. Дуго се спуштасмо низа страшну стрмен, докле се једном видесмо у неком планинском котлу, пред једном усамљеном, глувом кућом.

Ту нам је ваљало ноћити.

Кућа, сама, гдува, мрачна, управо мртва, нерада гостима! Необичан појав у земљама нашим!

Одјахасмо; нико не изиђе пред нас; нико нас не срете добродошлицом ! Наши пратиоци прихватише наше коње онако као и на планини!

Око куће еу некодике стаје: амбари, кошеви кошаре, млекари, чак и псарник и велики белов у ланцу! Све показује имаће, а нигде се не види имаћник:

Уђосмо и у кућу.

Кућа је ониска а врло пространа, што год кров покрива, све је то једна сувота, та једна кујна (или, како сељаци свуда зову, кућа/. На среди гори ватра над којом зија у небо простран димњак. Ма да је врло простран, ипак не може да извуче на више сав дим, него се овај шири по кући, те је од њега све потамнело н почађило. Око огњишта мрдају ситна дечица, њих петоро-шесторо. Ова су неумивена, неочешљана, неопрана, боса и распојаса: верна слика спПрбта које су остале без своје мајке!

— Где смо мир Н што баш овде да ноћимо2

— Ми смо у најбогатијој кући, у овом крају, ревоше нам сељаци: — Домаћин ове куће, по имену Сава, беше на гласу и по имању и по поштењу свом.