Godišnjica Nikole Čupića

а нарочито од онда, од кад је Француска Револуција онако еклатантно показала, да се принципи овога списа могу измаћи из искључне својине владара и сићи у домашај самога народа.

Данас је у свету све мање и мање узурпатора ; народи све брже стижу до своје самосвести ; владари све радије пристају да у споразуму с народом о народу раде, све се више диче што су владари, не само по милости Божијој, него И по вољи народној. Према таквом стању не може, го мом схватању, бити озбиљне бриге о штетном 'утицају овога списа по судбину народа или владара. И владари и народи разумели су већ да се немају чему надати од примене оваквих принципа. Као год што се они за владаре разлучују у Револуцију, тако се исто за народе разлучују у Аестотизам. И једни и други имају битних разлога да од њих буду на опрези.

Па баш нека би се, у данашње време, и појавио „злочин из државних обзира“ — који Макијаведо у свом „Владару“ не само правда, него и топло препоручује — опет не треба у тој књизи тражити узрока. Узров ће пре лежати у неком анормалном стању земље; у неком неодређеном можда и погрешном — односу између владара и народа, у неком неразговетном таласању власти; једном речи узрок је у земљи и уњеним установима. Ту, по свој прилици, државна лађа није подједнако утврђена на својим котвама, од којих