Godišnjica Nikole Čupića

(крајем ХХ. века, или можда и пре, неће више бити предмета за сликање) — те да кроз три слике народне песме из три века уђемо, ако се могне, у душу њену, да јој разаберемо што више покрета, нарав, израз и особине. Прикупљању садашњих народних песама требало би ово да буде нарочита сврха и за то, што сам тврдо уверен (познавајући најновије зборнике и знајући у главном лично како се, колико сеи шта се данас пева у нар. песмамај, да у данашњој усменој поезији нема много ни новости ни лепоте. Ма како се брижљиво и обилато покупила, она нас сад неће ни мало обрадовати оном страном, којом су се српске нар. песме прославиле. Песме из старијих времена, које још поред гусала живе, препевају се све слабије и слабије; а песме о најновијим догађајима. ако и постају, чини ми се, да се никуд даље не мичу од места свога постанка и да умиру заједно са својим творцем. Прикупљати све што се данас пева, и све што се прикупи штампати онако како је прикупљено и састављати с пређашњим прикупљањима (а тако се још једнако чини), значило би наслагати грдан, махом неупотребљив, материјал, из кога се један уредник не би могао жив испетљати. Данашње прикупљање — састављање слике данашње усмене поезије — требало би, чини ми се, да буде онако, као што се данас састављају дијалектолошке слике појединих крајева. Ја бих за ово поделио све земљиште српскога и хрватскога народа на неколико крајева, неколико опсерваториских станица. На свакој станици требало би да буде човек од посла, који би за неко време прибрао сав данашњи постски материјал из тога краја и из тога материјала саставио верну слику садашњега стања народне поезије у том крају. Из тих посебних слика саставила би се после општа слика садашњега стања народне поезије у Срба и Хрвата; а та би слика била од